Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 185 таоницу, тако као ла су са природе снимљени, но и духовно стање српског народа у то доба. На послетку, ова мала слика, тако пуна живота, месарског момка, у Васи Решшекту: „здрави, јаки, Фет, кад опашу белу кецељу, па сече месо, обнажене мишице му све играју, па кад метне девојци у котарицу месо, па све дркће од радости“.

Имала је једна ствар која га је одвајала од натуралистичких писаца, а то је извесна стидљивост, обазривост у цртању призора и бпрању израза. Преко незгодних ситуација он је клизао, налазио вапимљивих еуфемизама да каже ствари: љубавник је дошао у серај.и остао на: само са својом драгом. „Манзор се приже душеку Џемилином, и ухвати је ва руку, додирну њоме браду и пољуби јој чело.“ Они су остали тако да се разговарају п забављају, до саме зоре. А кад је сунце грануло, Ћаја-Кадуна им је овако проговорила: „Већ је дан, могли сте се доста наразговарати“, а Џемила побледи, „јер је у разговору заборавила на излазак Манзуров“. У Патници, љубавна веза Штандорова са Шокицом Кајом само се подразумева, нигде изрично не помиње; односи Јелице и Милана, који су свршени рођењем ванбрачног детета, помињу се, опрезно и па далека, као „грех“, „то“, уинциденат“. У Старим и новим - мајсторима, Кузман и Маришка, Милан и Јулишка, отишли су после бала у кавану, повукли се у засебну собу, пили каве и теја са румом. „Гу су се лепо разговарали, и лепо су провели“, до пет часова из јутра. Девојке су весело провеле ноћ, »само им једно жао — пропали им венци, што су пмали на глави, оплетени од мирта и ружица“. Што је занимљиво, овај целомудренп писац, који