Jakov Ignjatović : književna studija

194 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

онда кад знају да их драгам неће узети“. Пије страшно што овај неваљалац овако говори, него је страшно што писац једног таквог човека ставља за узори упућује људе да иду његовим трагом, па да буду срећни и уважени! У целој нашој књижевности нема, цинички неморалнијих места но неколико страна овога „моралног“ и моралишућег романа !

Васа Решпект у свађи, пробурази човека великим месарским ножем! Један нагао и непромишљен корак само! Такав му је темпераменат; јака му крв; најзад, није рђав човек! Мало вшпе опорости и бујности но што би требало, и то је све. Он је ипак тако симпатичан: „делија“, „Мога Кег)“! Ђока Глађеновић, на крајње непоштен начин, експлоатише жене са којпма живи; он у жени гледа не само средство за уживање но и начин да се добро наплати. Он несавесно изиграва медецинара: незналица, он лечи људе, излаже их мукама и опасностима да отиду на онај свет. Али, он је тако уфеш“, тако умешан, досетљив, истрајан, тако лепо свира у тамбуру, тако добро игра „тајче! Гавра Свилокосић краде у картама, отима новац другима, али то је само једна мала ђачка шала, то јегоно што чини поезију „брандербургерског“ живота. Бранко Орлић је идеалист најчистије врсте зрак сунца у земаљском калу, али то му ништа не смета да се у новцу наплаћује за љубавне услуге, које указује једној постаријој дами. Па онај весели, до сетљиви, живи Милан Наранџић! Ко да се не засмеје његовој веселој умешности да се пробије кроз живот, његовом добром апетиту и вештом опхођењу са људима, нарочито са временим женама! Он из почетка не циља тако високо као његов етерични