Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 195

пријатељ, струка му је да уцењује старе куварице. Како је само ингениозно »„отправио“ Бабику и Резику, пошто их је добро оглобио! ИМ како је досетљиво извео онај „криминал“, који је принудио „Милостиву“ да пође зе њега! И како су заслужене симпатије пишчеве за овога лупежа кога апсана вреба! И какав поучан пример, тај пробисвет који најзад успева, сит, угојен, масних образа, са дебелим златним ланцем преко појаса п двадесет хиљада Форината годишњег дохотка, који јури од богата ручка на још богатију вечеру, од »унтерхалтунга<“ до »абентареја“, као живи доказ да су протли дани честитости и личних врлина, као развијена застава безочности и грабљивости ! И то су биле моралне симпатије писца који је хтео да спасава српско друштво од моралнога, распадања ! Не може му се замерити што у своме делу није дао идеалне љубавнике п Фантоме од савршенства, као његов претходник Богобој Атанацковић. Живот се постарао да свакоме од пас разбије плузије о људима и о влади добра у овом кљаставом свету. Игњатовић је сликао једно натрудело друштво, са чијег су ђубришта ницали велики првени цветови, који су њему изгледали лепи, и које је волео да слика. Тога схватања уметности држали су много познатији и већи писци но овај новосадски адвокат без клиентеле и човек осредњих духовних способности. Без разлога му се пребацивало што његови романи нису довољно поучни, што не хвали добродетељ а не казни порок. Уметност није црквена катедра, и њена је дужност да слика живот а не да чини некорисне и досадне предике..

Нарочито Игњатовић је добро чинио када није мо18 %