Jakov Ignjatović : književna studija

908 ЈОВАН ОКЕРЛИЋ а па РЕН А ПА

десетих година он пише овако: „У пређашнбимљ столђтинма, кадђ су већђ кодђ другвг народа разне науке цвђтати почеле, подђ турскимђ игомђ стћнжоћи Србинф бортосе за свое голо битие«.. Он сам признаје да још 1853 године није знао „под небом никакве ортографије српске“. „Вуков правопис нисам знао, а имао сам антипатију против јоте, мрзео је на њу Сима Милутиновић, мој побратим, па мрзео сам је и ја.“ 1859 он је овако мислио о томе питању, које је у онај мах већ било у главноме решено: „од више година неима већ ината ни о јоти, нп о дебелом јеру, ни о граматичним стварима. Сад сваки допушта свакоме, да пише како му се хоће, нит се хоће, нит се показује каково прогонство у овој ствари. Ја мислим боље би било, дапу овој струци што пише, но баш кад се већ не пшше, а оно је и то напредак, што смо постали стрпељиви, па прећуткамо се, нит већ много питамо, да ли с јотом или без дебелога јера ко пише, но само гледамо: шта пише“.“). И када је дефинитивна победа новога правописа довољпо убедила овога, старовољу, почео је и он писати њиме, старајући се ревносно да се што чисто чешће и што крупније огреши о њега,

ГЛАВА УЖИ. Закључак. Давно је речено: тешко ономе коме његови

победиоци пишу историју! Игњатовић је у политачкој и књижевној борби остао побеђен, његови

2) Оербски Летопис, 1857, св. 96, стр. 141. 3) Сербски Летопис, 1857, св. 96., стр. 159.