Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 907

били поучнији и извештенији о дневним догађајама, нуждама и потребама оног делокруга и области где живимо“. Он пише у Чудном свету, једну овакву невероватну реченицу: „гротом се насмеја, када виде другу слику, да један дебео старац клечи пред својом бабом, а она му прети са иглом, ако небуде слушати.“

Његова реченица је немачка, , У шпроком свету, у људству дух вечите силв креће једне промене у другу непрекидно.“ Споменик кнеза. Михаила у Београду он овако критикује: „Питомијег пзгледа слика, без коња карактеру Михаиловом пристоји.“ Или: »Успехом тим подоштрене вароши, муниципије почеше око монографија, описа ових радити“.

То своје основно и дубоко незнање језика он је покушавао да правда вишим и тачним разлозима. Једном приликом '), бранеђи језик својих романа, „рекао је да је Вуку п Даничићу било лако писати чистим народним језиком, јер су само имали да бележе народне умотворине, песме, приповетке, пословице, радили лаке преводе и чисто филолошке радове, али данас је, са општим напретком, наступио напредак и у језику, са богатством мисли дошло је и богатство речи. „Није дакле доста: пиши како говоршш, него п како мислиш.“ То је врло тачно, али је исто тако тачно да Игњатовић није знао добро свој матерњи језик.

Копсерватпван у свему осталом, он је био консервативан п у правопису, п био је један од оних наших писаца, који су се најпозније, средином шездесетих година, приволели новомве правопису. Пе-

ђ Наше Доба, 1887, бр. 78.