Jakov Ignjatović : književna studija

=] «сл

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

Роман и приповетка било је његово поље, и само ту о њему се даје озбиљно говорити. „Где год) у мене ударите славину, говорио је он пријатељима, показајући руком на делове свога тела, ту) ту... свуд ће потећи роман.“ И. он је написао | историјских и друштвених романа одиста више но) и један наш писац.

У почетку његова књижевна рада преоблађивао је историјски рад: Ђурђа Бранковића штампао! је 1859, Манзора и Џемилу 1860, Крв за род 1862, | ма да је још тада почео радити на лруштвеном роману и приповетци; Љуба Чекмеџић је из 1860, ) Милан Наранџић из 1860 п 1862. Историјске романе он је писао са једним врло одређеним смером: да буди националну свест у Срба, и да историја, одиста буде учитељица живота. Његова одредба. историјскога романа. врло је јасна: „У историчном роману писатељ приповеда свом роду на поетичан начин његову историју“, да овај „у својој красној прошлости ужива, и дух му не само не клоне, "| му се јошт већма уздиже«.

Игњатовић је имао врло, врло високо мишљење) о српском народу и његовим способностима, Колико је далеко ишао у томе правцу најлепше се даје видети из његовог популарног чланка, Србит и његова поезија), тако карактеристичног по оно доба, који садржи у главноме све оно исто што ће се пуних десет година говорити по омладинским

скупштинама и у свима патрпотским здравицама.

углед подрива“. Мало даље: „Наслов тај тек је истеорисам, нит се могао апликативно дефинирати, без позитивности законите, и прегненности у форми“. ; 3 6

5 Даница, 1960. Дјела, Т, 1874.