Jakov Ignjatović : književna studija

76 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Он предсказује доба када ће српски писци и науку, и етику, и естетику, тражити у народним песмама, када ће једна песма народна моћи расплакати и

младо п старо на „беседи«“. Никада се за сликање Србина није потрошило толико ружичасте и златне

боје као том приликом, никада тако идеална слика није изишла из пера једнога нашег писца. Игњатовић располаже историјским знањем и критичношћу Милоша Милојевића и Г. Стевана Радосавље"вића-Бдина, и у Србину види смесу пи аварске, п персијске, и сараценске, и грчке, и турске крви. Србин, када још није „окужен слабијом страном "европске цивилизације, отресит је, бистар, даровит, чврст, јунак, ако му буде варнице одважности, љутине, проницљивости, каткада и лукавства. То је велики народ. „Душевну огромност«“ српског народа, најбоље изражавају гусле. Прпповетка Један слепац пуна је тог романтичког и смешнога култа гусала. Пред сечу кнежева, у првом Устанку, преко хиљаду гуслара скупило се из свију српских крајера на видовдански сабор у Равници. Ту су решили да пођу у народ, да са песмом храбре и дижу на Турке. „Док је једног слепца и једни гусала Српство пропасти не може“. ! Па тек јединствена и спасоносна песма уз гусле! уДа немаш ништа, да си го наг, пјесме ће ти пасош по свијету бити, и неђеш поред све невоље зажељети да, будеш друго што, него што јеси“. Српска песма, садржи мисли, страсти и чежње тако огромне као што је само човечанство. Па каква објективност у њима! Чиме се може упоредити, чиме се може исплатити песма Урош и Мрњавчевићи! „Енглези би дали бар сто хиљада фуната стерлинга за ову