Jakov Ignjatović : književna studija

н АРА |

78 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

бедио. Ту је Нептун своје вихрове узапћене држао. О ту је стену Марс свој мач оштрио.“ То је стена слободе о коју се турска сила сломила, земља која, није обична земља, са људима који нису обични људи, Синтеза свега тог занесеног шовинизма налази

се у једној карактеристичној анегдоти, која се одиста, десила и коју је Игњатовић неколико пута помињао: У једном повећем друштву, где нико није знао српски, био је и један млад Србин. „Питају га, је ли Француз; Србин одговори: „Нешто више“. „Је ли Енглез 7“ опет одговори: „Нешто више“. „је ли Руст“ уНије, нешто више«“ кад послије. погађају једнако; питају га напослетку, је ли Турчин, или Кинез2 Па кад не могоше погодити, онда га замолише, да сам каже шта је. Онда се мој Србин исправи

и намрштен, па заковрчивши брк, са поносом рече уја сам СОрбин!< Друштво се морало запрепастити, али нам Игњатовић не каже у коме смислу. Ретко је у нашој романтичној пи патрпотској Фразеологији више бесмислица и наивне националне надмености 25 код овог будућег плаћеника тајних Фондова будимРе Чудновата је ствар душа једнога човека! Једно „тако обевуздано и манито национално осећање знало

===

(се помирити са мађарским „домољубљем<“! Игња-.

товић није само у политици био мађарон, он је те исте идеје и у књижевности заступао. Он, који је "при првом преласку у Србију, пољубио „са стра| хопоштовањем“ обалу савску, није штедео оштрих речи ва оне који су имали осећања националне солидарности. И када је Застава, у једној новинарској препирци, подсетила овога апостола великомађарске идеје да је он некада написао једну па-