Jakov Ignjatović : književna studija

80 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

вана Запољског и сељачких устаника. У свима својим романима, Игњатовић се свега једном дотакао српскомађарскога спора од 1848, коме је он био очевидац. Док је Богобој Атанацковић написао о Буни читав један роман, Два Идола, чији се главни јунак бори противу Мађара на Сентомашу, дело написано у духу општега осећања орпскога народа, Игњатовић се узгред тога дотакао, у Васи Решпекту, где се јунак бори, као улански капетан, у редовима мађарске војске. |

Од Игњатовића су остала два већа недовршена псторијска романа: Ђурађ Бранковић и Дели - Бакић, и три историјске приповетке: Манзор и Џемила, Тгрв за род и Краљевска снаха.

Ђураћ Бранковић, историјски роман“, почео је излазити у Србском Летопису“), а затим, нешто измењен, 1859, у Сремским Карловцима у засебној књизи. У 97. књизи Летописа, уредништво је обратило пажњу публике уна ово занимљиво дело, које г. г. сачинитељ прерадити и као самостално дело издати намерава, обраћамо пажњу читатеља наши у толико већма, што је исти роман у овој Форми

1) Игњатовић је имао још једну занимљиву националну симпатију, и то за Арабљане! Највећа похвала коју је он могао дати Србпну била је да га назове „европским Арабљанином“, н то „оним Арапом из доба багдадских калифа“. Сршњиња такоће подсећала га је на Арабљанку. »Да нисам Србин, писао је он, волио би бити Арап; кад не могу бити Арап, најволим бити Србин“ (Србин и његова поезија). У његовим историјским приповеткама Арабљанин увек игра симпатичну улогу, као Манзор у Манзору и“ Џемили и Реџеп у Крви за род. Диви ди се Павлу Бакићу и Манзору, он узвикује: „Ала и јесу оба дјетићи, какве тек Српкиња и Арапка родити могу“. Харамбаша Јанковић узвикује: „Србин и Арап мора. да су негда род били“. Какав је историк био, Игњатовић је могао и то доказивати !

2) Књ. 92, 93, 94, 96, 97.