Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 8!

јошт до сад прво и једино појављене у струци народне наше романтике«.

Овај невешто написани и досадно развучени роман није ништа друго до препричавање историје српскога народа, онакву какву је писац знао, или боље рећи онакве у какву је веровао. Он је раније већ био изнео своје схватање историјског романа: па поетски начин препричавати историју, онако као, што ради данас Г. Стеван Сремац у свој збирци Из књига староставних. Само, Г. Сремац зна со историју, јер живи у добу где има критичног МЕ ћања, и има песнички таленат, док је Игњатовић историју знао по Јовану Рајићу и није могао да се отресе урођене вулгарности и онде где је било ) места поетским изливима. Највећи део књиге то је суво и мртво причање онога што је било пре битке косовске; Ђурђе се јавља тек на 85 страни, и у целоме делу види се као сенка, која лети од двора до двора, од града до града, са бојнога поља, на, бојно поље, ван своје средине, без одређенога карактера, без боје и израза, бев пола готово ! И каква равнодушна причања о борбама Стевана и Вука, Мехмеда и Мусе, Мурата и Мустафе, Бајавита и Тамерлана! И зар је уметност све то голо препричавање уговора, ређање цифара и година, сви ти бојеви; дављења, робљења, сплетке, оговарања.

Какво је бедно историјско знање Игњатовићево каква одсутност сваке локалне боје, без које сећ историјски роман не да замислити! Кнез Лазар и војвода Новак у једном боју „златног класа орден задобише“, како пева „гуслопевац“. Немирним људима прети се „гургусовачком кулом“, као да смо у кнежевини Србији у ХТХ веку. У најтежем часу,

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 6