Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 83

ских натароша% Је ли то она пречиста и света Царица Милица народних песама, онај седи и достојни патријарх »бијеле браде до појаса“, онп стари другова Душанови који су освајали земље грчке и бугарске п пратили Цара из победе у победу, или Шамике, Ханике, Бабике, Резике, Шандори, Емили, из „хумористичних“ романа Игњатовићевих, који травестирају ствари које смо се ми навикли да гледамо у свечаној тузиг Или је то писац хтео да представи те ишчезле људе као створења наших страсти и навика, нашега раста и душе, хтео да остане строго доследан реалист 7

Не, он је имао најозбиљнију намеру да те дане п те људе представи светле и велике, озарене последњим сјајем српскога сунца на заходу, да њиховом успоменом окрепи слабе и клонуле нараштаје наше. Што су му редовно испадале берберске калфе и паланачке машамоде онда, када је хтео да црта, хероје и светитељке, кривица је до урођене, неиз-

лечиве вулгарности у осећањима, које се он никада

није могао ослободити. Онда када је хтео да се вине у висине песничкога заноса и да свечаним гласом пева трагичне и тужне ствари, њега је његова природа вукла доле, и он се спуштао у свој елеменат, да са очевидним расположењем бележи разговоре, оговарања и спаривања слугу и слушкиња, за пуним столовима и са пуним стомацама, у кујнској атмосфери засићеној масним задасима и још маснијим досеткама. И пошто је човек прочитао овај лажни, неписмени, вулгарни »исторически роман», писан језиком „пединтера«“ и куварица у мађарским баронским кућама, како се другаче осећа када чита прави језик оног доба и оних људи !

љж 6“

ма

Рини ние 1 иу