Jugoslovenski Rotar

шити о намере и жеље нашег врховног ротарског вотства, ако се у пролетном оквиру ове ротарске недеље младости посветимо — колико је то могуће — разматрању духовног стања, данашње омладине, њезиног идејног и моралног настројења и осећања које испуњава њезину душу. Питање, колико важно и велико, толико и тешко и сложено. Али, питање, коме не бисмо могли избећи све да нам његово разматрање и није формално стављено у дужност, и са којим смо се често срели, идући другим стазама и трагајући за решењем других проблема, које нам садашњица намеће, и за које смо једном приликом, у вези са једним предавањем надионално-културне садржане, били јож раније рекли да ћемо се на њему задржали.

TI

Генерација која данас управља, судбином народа и човечанства и коју бисмо — јер доба њене младости пада у време пре Светског рата можда могли најправилније назвати предратном, није — о томе нема сумње __ задовољна са данашњом омладином, па јој чини горке и тешке прекоре. Можда то и није случај на целом свету, а најмање онде где је талас националног одушевљења и мистицизма стихијском снагом захватио и понео и омладину, у Немачкој и у Италији. Али, нама, југословенским ротарима, пред очима су наше прилике, и када говоримо о омладини, мислимо на нашу децу, на нашу младеж, па ћемо се данас у главном код ње и задржати.

Неразумевање и супротност генерација које се смењују није никаква изузетна појава и лежи тако рећи у природи ствари. Душа човечја, је као фотографска плоча: док је свежа и млада, она, најинтензивније прима и реагује на спољне утицаје, а што је старија њезина осетљивост и моћ примања и реакција све више слаби. Изграђени карактер, устаљени животни назори и примљена начела, формирани погледи на ствари и створене навике отежавају прилагођавање новим приликама и чине то управо немогућим, ако су промене и сувише велике. «Оцеви и деца» били су често два супротна. табора, и далеко пре него је Тургењев младог Базарова, «личност која критички мисли» и претставника напредне омладине царске Русије шездесетих година, супротставио племићско — спахиском схватању симпатичног старог оца његова. Баш у то време, односно нешто касније, певало се и

код нас: «Омладино, дико стара, Омладино, јаде млад!...»

И ако су данас те опреке веће и ти прекори оштрији и опорији него раније, има то дубоког свога објашњења и оправдања у томе што младост «старих» и доба њиховог духовног формирања дели од садашњице,

18