JUS standardizacija

STANDARDIZACIJA

Ako pak želimo, odn. moramo, variti čelik koji rado kali, moramo materijal predgrejavati, da bi usporili brzinu hlađenja. Takav čelik može imati isto tako dobru metaluršku varivost, samo Je njegova tehnološka varivost umanjena.

Konstruktivna VaTrivost

U definiciji varivosti po IIW-a već je spomenuto, da za upotrebu nekog čelika u zavarenim konstrukcijama nije dovoljno da taj čelik odgovara samo lokalno na mestu spoja, nego čeljk mora posle varenja podnositi i sve globalne posledice koje izaziva pojava zavarenih spojeva u konstrukciji. Od toga u velikoj meri Zavisi Sigurnost zavarene konstrukcije protiv iznenadnog krtog loma.

Ta sigurnost se pokazuje u sledećem:

a) Unutarnji naponi koje prouzrokuje zavarivački proces, ne smeju u čeliku izazivati krti lom, jer čelik mora, uprkos sviju promena koje Je pretrpeo, biti ı dalje sposoban da te unutarnje latentne napone uništava po potrebi sam plastičnom deformacijom u hladnom stanju.

b) Okolina zavarenog spoja mora biti toliko plastična, da može zaustaviti svako proširenje eventualno već postojećih pukotina na zavarenom mestu.

Pojam konstruktivne ili globalne varivosti obuhvata, dakle, ponašanje zavarenog čelika u konstrukciji, na koju globalno deluju sledeći momenti:

— naponi trodimenzijonalnog karaktera u varovima koji se nisu mogli slobodno stezati; — koncentracija napona u blizini raznih zareza, promene profila i sl.;

— dinamičko opterećenje (udarno opterećenje);

— prirodno starenje;

— menjanje temperature i velika hladnoća.

Ti momenti mogu se od konstrukcije do konstrukcije menjati, Jer nije svaka konstrukcija podvrgnuta velikoj hladnoći, pa ni udarnom opterećenju. Sa druge strane, pak, ı debljine profila nisu uvek jednake, a ı sama spojna mesta nisu uvek konstruktivno najbolje nameštena, ni varovi nisu izrađeni tako idealno da bi temena ı koreni varova blago prelazili u osnovni materijal.

Čelik koji je već po svojoj prirodi sklon ka krtom lomu, ima u zavarenoj konstrukciji još više prilika da se slabo ponaša. Zato mora biti apriorno dobra njegova žilavost i sa oštrim zarezom i na nižim. temperaturama. Konstruktivna varivost čelika može se dakle identifikovati sa odsustvom sklonosti ka krtom lomu..

U tehnici zavarivanja čeličnih konstrukcija postoje danas dva aktuelna problema: prvo, kako da se čelični materijal laboratorijski ispituje na varivost, da bismo već unapred utvrdili ı kontrolisali njegovo lokalno ı globalno ponašanje u zavarenoj konstrukciji, i drugo, po kojim principima se čelici, s obzirom na stepen njihove varivosti, mogu grupisati u razne vrste koje bi sasvim odgovarale raznim stepenima važnosti zavarenih konstrukcija, što bi značilo stepenu odgovornost za opasnost po Život ljudi i imovinu.

IV. Metode ispitivanja varivosti

U toku poslednjih 10 godina stručnjaci celog sveta dali su veliki broj raznih predloga kako da se unapred ispita ponašanje Jednog čelika prilikom zavarivanja, tJ. njegova varivost u najširem smislu reči, ali pak do danas nemamo Još jednu univerzalnu metodu koja bi bila prosta, jevtina ı toliko tačna, da bi mogla dati potpuno jasnu sliku o ponašanju čelika u zavarenoj konstrukciji. Problem varivosti je suviše kompleksan, da bi ga se moglo rešiti samo jednim načinom ispitivanja. S jedne strane treba upoznat; lokalnu varivost, u kojoj se odražava operativna i metalurška varivost, a s druge strane globalnu varivost, koja se održava u konstruktivnoj varivosti.

Sve postojeće metode i predloge ispitivanja možemo principijelno podeliti na dve grupe:

1. Ispitivanja, pri kojima čelične probs ne varimo te im i ne dajemo nikakav termički impuls. Čelik se ispituje samo po poznatim klasičnim ili modificiranim metodama na njegov hemijski sastav i na Žilavost na raznim temperaturama i sa raznim vrstama zareza, koristeći pri tome opšta iskustva o tome, kako jedna ili druga vrsta varivosti zavisi od opšte konstitucije čelika.

2. Ispitivanja, pri kojima se probnom čeliku daje izvestan termički impuls, bilo da čelik zavarimo po celom profilu ili ga samo na jednom mestu navarimo, bilo da ga zagrejemo pa opet ohladimo približno onako kako se to vrši prilikom zavarivanja. Zatim ispitamo sve nastale promene po klasičnim metodama određivanja mehaničkih osobina pomoću zatezanja, pregibanja i udarom epruveta sa zarezom ili merimo tvrdoću pre i posle termičkog impulsa i pritom ispitujemo i eventualni nastanak pukotina u varu ili u njegovoj bližoj okolini. Ad 1.

Iz hemijskog sastava može se na osnovi iskustva donekle «već unapred prosuditi, da li će čelik posle zavarivanja zadržati svoj kontinuitet i plasticitet tj. da li će se njegov hemijski sastav, njegova

hemijsko-fizikalna konstitucija i njegova kristalna struktura toliko izmeniti, da čvrstoća i Žžilayost zavarenog spoja ne bi bile više dovoljne.