JUS standardizacija

67

Ovakav prilaz problemu nameće pitanje ko su nosioci standardizacije i kako je organizovati. Iz iskustva razvijenijih zemalja poznato nam je da se prema gruboj podeli standardizacija odvija na četiri osnovna nivoa. I to kao:

— Međunarodna standardizacija

— Zemaljska (nacionalna) standardizacija — Gradska standardizacija i

— Interna standardizacija.

Svaka od ovih aktivnosti ima svoje mesto u sistemu. Bez međunarodne standardizacije promet roba i usluga u savremenom svetu bio bi objektivno ograničen i sveden u neuporedivo skromnije granice. Proizvodna kooperacija, tehničko-tehnološka i naučna saradnja, takođe, ne bi bile moguće bez doprinosa koji daje međunarodna standardizacija. Zemaljska ili jugoslovenska standardizacija, sa jedne strane predstavlja transmisiju za prenošenje iskustva i saznanja razvijenijih zemalja u našu zemlju, a sa druge strane, podržavajući pozitivne procese racionalizacije, unapređenja proizvodnje i sve druge aktivnosti objedinjene u standardizaciji kao disciplini, objedinjava ih i usmerava na jedinstvenom jugoslovenskom tržištu, Postojeći Zakon je ovaj nivo standardizacije lepo obradio i o njemu ovde nije potrebno nešto više govoriti.

Ono što novi Zakon iz osnova treba drugačije da reši to je tzv. standardizacija po granama i interna standardizacija. Nosioci standardizacije po granama bi uglavnom bila Poslovna udruženja. Zavisno od značaja i zadataka koje bi udruženju dali njegovi osnivači, aktima o osnivanju odredili bi se zadaci i u domenu standardizacije. Postoji niz problema koji su za granu ili grupaciju identični i aktuelni, a za zemlju kao celinu nisu od interesa. Ta pitanja se mogu rešavati standardima za pojedine grane kao što je to praksa u industrijski razvijenim zemljama ili kako je to kod nas rešio »Jadranbrod«. Isto tako, veliki sistemi kao što su Železnice, PTT ili JA, moraju imati svoje standarde i službe koje se bave tom aktivnosti. Poštujući ustavni poredak i sistem, Zakon bi obavezao osnivače pomenutih službi da u skladu sa svojim interesima regulišu ovu materiju u osnivačkim aktima. Gde bi udruženje trebalo da ima stručni aparat, a gde Komisiju sastavljenu od stručnjaka članova osnivača, trebalo bi da kaže javna diskusija koja predstoji, respektujući interese osnivača kao primarne. U svakom slučaju ova aktivnost bi u delatnosti udruženja morala imati svoje mesto.

Što se tiče interne standardizacije njeno je mesto u radnim organizacijama. Danas ni jedna radna organizacija koja ima pretenzija sa svoje proizvode ili usluge plasira van-granica domaćeg tržišta, ili organizuje proizvodno tehničku kooperaciju, ne može zamisliti taj posao bez interne standardizacije koja mora da se nadoveže na nacionalnu, a preko nje i na međunarodnu standardizaciju. Vreme zanatske proizvodnje čije je tržište bio neki uži region uglavnom pripada prošlosti. Takvoj proizvodnji, standardizacija ni sada ni u prošlosti nije bila potrebna. Industrijskoj proizvodnji kojoj bitan uslov predstavlja veliko tržište i permanentno praćenje razvoja tehnologije i tehnike konkurentskih firmi, interna standardizacija predstavlja element tehnološkog procesa kao što su mašine, objekti, energija, istraživanje itd. U toku javne diskusije koju otvaramo, treba razmeniti mišljenja i zauzeti stavove kako se organizaciono postaviti u osnovnim organizacijama udruženog rada, a kako na nivou kombinata. Sigurno je da opštevažećeg rešenja, jednakog za sve, ne može biti i da se normativnim aktima samih radnih organizacija to mora rešiti. Ali je isto tako neophodno da se i u Zakonu neke obaveze predvide. Ako toga ne bi bilo, onda bi sva dosadašnja nastojanja bila dovedena u pitanje, a jedna progresivna mera odložena za izvesno vreme da nas, umesto racionalne politike, nužda na to natera.

Kada se govori o nosiocima standardizacije i njihovim obavezama verovatno će se javiti i

. mišljenja da tu ima elemenata nametanja obaveza, što nije u skladu sa samoupravnim sistemom. Iako smo ubeđeni da takva mišljenja neće doći od onih koji su direktno zainteresovani da se problemi standardizacije što bolje reše, ta mišljenja ne treba potcenjivati. Već u prošlogodišnjoj diskusiji nosioci otpora savremenijem rešenju ove materije nisu bili proizvođači. Naprotiv, proizvođači su nova rešenja tražili, a protiv njih su se borili tzv. yzaštitnici« sistema koji ovu materiju i njen značaj u savremenom svetu uopšte ne poznaju. Sa tim treba i ovoga puta računati i biti pripreman za raspravu na bazi činjenica i stvarnih potreba savremene proizvodnje i prometa.

Pri donošenju novog Zakona javlja se kao aktuelno još jedno pitanje. To je razgraničenje šta treba regulisati sa standardima, a šta tzv. tehničkim propisima među kojim su najbrojniji Pravilnici, U dosadašnoj praksi je bilo teškoća zbog činjenice da je ista materija