JUS standardizacija

međunarodna

i nacionalna standardizacija

Govor Generalnog sekretara organizacije ISO, g. OLE STURENA na savetovanju u Jugoslaviji

Tako je Jugoslavija postala članica organizacije ISO 1950. godine, ovo je tek druga poseta Generalnog sekretara Jugoslovenskoj instituciji za standardizaciju. To je Jedan od razloga što sam sa zadovoljstvom prihvatio poziv da učestvujem na ovom savetovanju. Drugi razlog je u tome što je Jugoslavija poslednjih godina pokazala veći interes za međunarodni rad uopšte, a posebno za rad u organizaciji ISO. Predstavnici Jugoslavije su bili prisutni na nekoliko zasedanja organizacije ISO ove godine ı mi u ovome vidimo ohrabrujući znak za budućnost.

Takođe smo sa zadovoljstvom primetili da Jugoslovenski zavod za standardizaciju sada ima ČčvIŠĆI položaj u svojoj sopstvenoj zemlji, čime je StVOrena sigurna osnova za dalji rad na nacionalnom i međunarodnom planu. Ja čvrsto verujem — a na ovo ću se vratiti kasnije — da Jaka nacionalna institucija predstavlja uslov za uspešan međunarodni rad, što mi isto tako daje razlog da čestitam Jugoslaviji na dosadašnjem razvoju.

Prva nacionalna institucija za standardizaciju osnovana je u Velikoj Britaniji (BSI) još 1901. godine, daleko pre nego što su osnovane slične institucije u svetu.

Međutim, 20-tih godina ovog veka osnovano je više nacionalnih institucija za standardizaciju, tako da sam ja u nekoliko poslednjih godina učestvovao u nizu proslava pedesetogodišnjica: u Austriji, SAD-u, Japanu, Sovjetskom Savezu, Italiji, Poljskoj i Švedskoj.

Nacionalna standardizacija je počinjala da se razvija na skroman način. U većini zemalja, nacionalne institucije za standardizaciju sastojale su se od malih biroa sa tri ili četiri čoveka; rad Je bio ograničen na mali broj tehničkih oblasti, a rezultati su bili vrlo skromni. Ukratko, to je bio rad iza scene, koji su usmeravali dalekovidi duhovi shvatajući važnost koordinirane standardizacije na nacionalnom planu.

Tek pedesetih godina, nacionalna tela za standardizaciju postala su vitalni i cenjeni delovi društva u kojem su radili. Sredinom pedesetih godina, vlade, privreda i potrošači počeli su da shvataju važnost standardizacije i rezultati su bili impresivni. Za samo nekoliko godina broj nacionalnih standarda je porastao na više od 100 000, a veliki broj oblasti obuhvaćen Je radom na standardizaciji. Danas je lako reći da ovaj pravac nije bio dobar. Da su se svi izvori u to vreme, pre dvadeset godina, grupisali i orijentisali na međunarodni rad, otišli bismo mnogo dalje na putu međunarodne standardizacije. Ali, to je lako reći onda kada se događaji završe. Važnu stvar do koje se došlo pedesetih godina, predstavlja činjenica da su nacionalne organizacije ojačale svoj položaj u svojoj zemlji.

Da nije bilo ovog rada na nacionalnom planu pre dvadeset godina, razvoj u pravcu međunarodne standardizacije bio bi znatno sporiji. Činjenica je, ponavljam, da međunarodni rad, rad organizacije ISO, u velikoj meri zavisi od čvrstog položaja nacionalnih organizacija za standardizaciju. Istorijski posmatrano, prema tome, koncentrisanje rada na standardizaciji na nacionalnom planu b.lo je ispravno. Danas je, naravno, prilaz drukčiji: naglasak je širom sveta na međunarodnom radu. U krajnjoj liniji, tehnologija ima međunarodni karakter: ne postoji politički, ekonomski ıli praktičan razlog zbog kojeg bi se vijci, dimenzije papira ili ispitivanje zaštitnih šlemova razlikovalo u pojedinim zemljama.

U toku poslednjih 20 godina došlo je do velikog porasta razmene ideja ı dobara između zemalja. Jugoslovenski proizvodi se prodaju u Americi ili Poljskoj; Švedski automobili se izvoze u Australiju ı Nigeriju; nove metode transporta omogućile su da se IZVOZI | uVOZI gotOVO sVe, nezavisno od toga iz koje zemlje, uz razumnu cenu.