JUS standardizacija

nivoima tehničko-tehnološke razvijenosti njihovih privreda. S obzirom da Je standardizacija prevazišla nacionalne granice i izrasla u jedinstven svetski sistem, naša aktivnost u tom mehanizmu mora biti adekvatna našoj ulozi u međunarodnoj razmeni roba. Da bi na međunarodnoj sceni očuvalı to mesto mi unutar zemlje moramo biti organizovani kako na nivou federacije tako i na pitanjima interne standardizacije na nivou organizacija udruženog rada. Ovo je nužno podvući zbog toga što su u savremenim uslovima robne razmene klasični oblici konkurencije putem obaranja cena predati u nasleđe nerazvijenijem delu sveta. Razvijene zemlje svoju konkurentnost zasnivaju prvenstveno na savremenijim tehnološkim rešenjima i uslovima koje kroz međunarodne standarde, a preko njih i kroz nacionalne, u većoj ili manjoj meri naturaju ostalim delovima sveta. Otuda ı potiče tako veliki interes visoko razvijenih zemalja da budu domaćini velikog broja tehničkih komiteta ı radnih grupa i pored svih troškova vezanih za ovo gostoprimstvo. A to je jedna od izrazitih naših slabosti.

Nemoguće je u jednom ovako kratkom izlaganju ukazati na sve aspekte značaja standardizacije u savremenim uslovima razvoja naše zemlje. Zbog toga ću ostatak izlaganja posvetiti principima na kojima bi naše društvo trebalo da organizaciono ı formalno-pravno usmeri svoju aktivnost na razrešavanju ovih problema. U referatu druga Šurlana objašnjeni su pravni aspekti pojedinih rešenja u Nacrtu Zakona o standardizaciji. Ja ću pokušati da ukažem na razloge zbog kojih su određena rešenja predložena i ciljeve koje želimo postići.

Polazna tačka nacrta Zakona o standardizaciji je Jedinstveno tretiranje celokupne materije tzv. tehničke regulative, u svetu poznate pod pojmom standardizacija. Još 1946. godine bila je doneta Uredba o standardizaciji koja je ovu materiju jedinstveno tretirala. Na žalost, kasnija praksa, kako Zavoda za standardizaciju tako ı resornih organa federacije, dovela Je do rasparčavanja ove materije na desetak saveznih organa i organizacija. Takva praksa rodila Je niz teškoća, divergentnih rešenja, preplitanje nadležnosti, sporova i heterogenost fonda regulativnih tehničkih dokumenata. I pored sve veće potrebe za aktivnostima standardizacije, njena uloga je ovakvom praksom sistematski degradirana 1 na kraju pre nekoliko godina postavljen Je zahtev za njenu decentralizaciju i prenošenje u nadležnost republika ı pokrajina. Uočavanjem opasnosti da bi bez jedinstvenih Juposlovenskih standarda bilo nemoguće očuvati Jedinstvo Jugoslovenskog tržišta, savezna administracija Je usmerila aktivnost na određene kadrovske izmene ijačanje Jugoslovenskog zavoda za standardizaciju, a na kraju mandata Savezne skupštine kroz reorganizaciju organa federacije i izmena u delokrugu, ova materija je objedinjena na jednom mestu. Sada se nalazimo pred zadatkom da organizaciono

i kadrovski ovu službu na nivou federacije ojačamo, da izgradimo jedan mehanizam koji će od OOUR-a do Jugoslovenskog: zavoda za standardizaciju funkcionisati kao jedna celina. Ovim su stvoreni uslovi da federacija efikasnije i unificirano izvršava svoje ustavne obaveze i da se u zemlji stvori solidan jedinstven fond tehničkih regulativnih dokumenata naše, međunarodne i drugih nacionalnih standardizacija.

Pri ovome treba istaći da mogućnosti ı obaveze resornih organa federacije ovim rešenjem nisu umanjene. Naprotiv, sada je Jugoslovenski zavod za standardizaciju u obavezi da pri donošenju normativnih akata ima saglasnost resornih organa. Ranije takve obaveze nisu postojale ni sa jedne strane, pa su kolizije između propisa i standarda bile skoro neizbežne. Šta više, sada su resorni organi u obavezi da pokreću inicijativu za donošenje određenih akata standardizacij-.

Drugi značajan momenat, kada Je u pitanju predlog zakonskog regulisanja je u tome Što OVO nije Zakon o jugoslovenskim standardima. Zakon, bez obzira kakav će naslov nositi posle javne diskusije, traži rešenja, i u granicama našeg sistema tretira standardizaciju na svim nivoima kao proces od opšteg društvenog interesa i ne ograničava se na postupak i donošenje akata saveznog organa za standardizaciju. Istina, ovim zakonom je bliže regulisan rad ı nadležnost savezne organizacije za standardizaciju što nije slučaj sa radnim organizacijama i velikim sistemima. Pri tome se mora imati u vidu da federacija nema takva ovlašćenja i da to spada u isključivu nadležnost tih organizacija. I ako organizacioni oblici interne standardizacije nisu mogli naći mesta u predloženom zakonu, interni standardi su tretirani kao nerazdvojni deo jedinstvenog sistema dokumenata standardizacije. To predstavlja korak dalje za unapređenje ovih službi u radnim organizacijama i velikim sistemima. Na ovom poslu posebnu ulogu mogu da odigraju republičke privredne komore. Iskustvo Gospodarske zbornice SR Slovenije više je nego dragoceno ı mora naći mesta u aktivnosti republičkih i pokrajinskih privrednih komora kao asocijacija proizvođača.

Treća grupa problema odnosi se na probleme sertifikacije, odnosno na kvalitet, način njegovog utvrđivanja i zaštite, na znakove kvaliteta i slično. U osnovi predloženih rešenja istaknuto mesto ima nastojanje da se zaštiti potrošač i da se izgradi mehanizam koji će omogućiti našim radnim organizacijama da se u međunarodnom robnom prometu uključe u postojeće međunarodne mehanizme za sertifikaciju. Odmah treba istaći da na ovom području nemamo potrebno iskustvo jer je OVO prvi praktičan pokušaj da se proces otvori. Sa druge strane, ova materija je vezana za pojam javnih ovlašćenja koja se prema članu 152 novog ustava SFRJ daju zakonom i na zakonu zasnovanoj odluci opštinske skupštine. Na taj način su