JUS standardizacija
društveno planiranje ekonomskog razvoja
i standardizacija Milan Krajnović, dipl. ecc.
Analizirajući posleratni razvoj standardizacije na jugoslovenskom nivou, oslonjene na Jugoslovenski zavod za standardizaciju kao organ federacije zadužen za sve poslove, mogu se uočiti neke karakteristike koje se moraju brižljivije kritički oceniti. Ono što je karakteristično za protekli period to je traženje uzora u standardizacijama razvijenih zemalja, prvenstveno DIN ı VDE, kao ı preuzimanje rešenja međunarodnih organizacija za standardizaciju ISO ı IEC. Van spora je da standardizacije jedne nerazvijene zemlje kakva je posle rata bila Jugoslavija, bez ikakvog vlastitog iskustva, mora tražiti uzore, koristiti njihova iskustva i prenositi ih u sopstvenu praksu. To Je u početku bilo neizbežno dok se ne stvori sopstvena baza nacionalnih standarda, razviju stručni kadrovi i standardizacija uhvati korak sa razvojem nacionalne privrede. Tome se nema šta prigovoriti ako se takva politika vodi svesno do određene tačke razvoja, na kojoj se standardizacija mora uvrstiti u instrumentarij koji pospešuje politiku ubrzanog razvoja zemlje. Ukolikc se oponašanje uzora prihvati kao trajna orijentacija razvoja nacionalne standardizacije, nezavisno od konkretnih problema industrijskog ı opšteg ekonomskog razvoja zemlje, onda takva politika dolazi u sukob sa nacionalnim interesima i ciljevima koje je društvo postavilo pred standardizaciju. Da ne bi bilo nesporazuma treba neke pojmove odmah na početku razjasniti. Oponašanje uzora i nekritičko preuzimanje tuđih rešenja treba razlikovati od korišćenja tuđeg iskustva, prvenstveno iskustva razvijenijih zemalja. To su dve stvari koje su samo prividno slične ali koje nemaju ničeg zajedničkog u politici razvoja standardizacije. Evo zašto:
1. Oponašanje uzora i nekritično preuzimanje njegovih standarda i propisa onemogućava stvaranje vlastite fizionomije nacionalne standardizacije. Standardi se ne tretiraju kao planski instrumenti u rešavanju aktuelnih problema utvrđenih privrednim planovima sopstvene zemlje. Oni ne nalaze
svoje precizirano 1 jasno definisano mesto u Dprocesu ubrzanog razvoja zemlje. Umesto toga takva se standardizacija objektivno pretvara u privezak uzora. Umesto nacionalne institucije ona u velikoj meri postaje transmisija preko koje se u nacionalno zakonodavstvo (pogotovo gde su standardi podzakonski akti) infiltriraju ekonomski interesi uzora i taj uzor favorizuje na nacionalnom tržištu. Umesto kativne i definisane uloge u planovima ubrzanog razvoja zemlje ona vegetira negde na periferiji kao neko nužno zlo, itd.
2. Korišćenje iskustva razvijenih zemalja u oblasti standardizacije podrazumeva da je standardizacija u privrednim planovima dobila određene sasvim konkretne zadatke ı da u realizaciji tih zadataka ne istražuje ono što je već na drugom mestu istra– ženo i poznato, već koristi saznanja pa ı rešenja drugih koji su u svom razvoju tu fazu već prošli. U ovom slučaju se tuđe iskustvo koristi radi ostvarivanja sopstvenih ciljeva definisanih u planovima privrednog razvoja zemlje. Ovde nema uzora koji se oponašaju nego se racionalno analiziraju saznanja i rešenja većeg broja razvijenih i koristi ono što u datom momentu najviše odgovara interesima nacionalne privrede. U tome je razlika između kopiranja uzora i racionalnog korišćenja tuđeg iskustva.
Našu standardizaciju u posleratnom periodu pored niza uspeha karakterišu i neke slabosti. To je pre svega nedefinisana politika zemlje u oblasti standardizacije i mesto standardizacije u planovima razvoja zemlje. Tačnije rečeno nisu dovoljno analizirane mogućnosti korišćenja instrumentarija standardizacije u oblasti racionalizacije proizvodnie, posebno Hipizacije objekata, uređaja, opreme, transportnih sredstava itd., zatim u oblasti transfera znanja i tehnologije, vancarinskoj zaštiti domaće proizvodnje od nelojalne konkurencije, domaćeg tržišta od uvoza nekvalitetnih proizvoda koji nisu mogli naći plasman na drugim tržištima, zaštiti od uvoza izraubovanih licenci, zastarele opreme i tehnologije i niza drugih propratnih po-