JUS standardizacija
ambalaža kao potreba i luksuz
Damjan Branković, dipl. hem.
Sve veći razvoj potrošnih dobara po obimu i raznovrsnosti uslovio je podelu rada u proizvodnji tih dobara u cilju povećane ekonomičnosti proizvodnje. Ekonomičnost proizvcdnje je bila, pored drugih elemenata (kvaliteta, pogodnosti za upotrebu, boje, oblika i dr.), osnovni element za osvajanje tržišta preko konkurentskih cena proizvoda. Sa podelom rada u proizvodnji dobara razvijala se trgovina koja je olakšala prodaju i nabavku proizvoda. Prirodno je bilo da se paralelno sa ovim razvijala ambalaža koja treba da zaštiti proizvod od oštećenja, zagađivanja i propadanja, a ı da se omogući lakša manipulacija prilikom transporta. Dalji razvoj prcizvcda pcstavljao je nove zahteve u pogledu ambalaže, pa se proizvodnja ambalaže razvila u posebna preduzeća za te svrhe. Kao ı za proizvode, tako ı za ambalažu su se postavljali mnogobrojni zahtevi u smislu podobnosti za upotrebu, niske cene, male težine, visoke čvrstine, dekorativnog izgleda itd. Ova poslednja komponenta je naročito važna u uslovima potrošačkog i profiterskog: društva gde profit ima. primarni značaj ı gde ambalaža svojim izgledom treba da »mami« kupce. Značaj ambalaže Je rastao do te mere da je u nekim slučajevima cena ambalaže dostizala visoke procente osnovne vrednosti proizvoda. Ona se ı danas usavršava ı za nju se pronalaze nova rešenja.
Ambalaža kao potreba i nužnost ima svoju logiku, ali se ta logika vremenom deformisala u manir koji nema praktičnog opravdanja i smisla. Šta više, manir današnjih dana Je luksuz ı snobizam u upotrebi ambalaže.
Ambalaža je nužna i mnogi proizvodi ne bi mogli da stignu do potrošača bez nje.
Da bi se upakovala pasta za zube potrebno je napraviti tubu. Manje je Jasno zašto tuba sa pastom za zube, koja Je lepo dekorisana, treba da bude pakovana u kartonsku kutiju. Krajnje je nejasno i nelogično da se kartonska kutija sa tubom u prodaji na malo pakuje još ı u papir. Razmislimo
o nužnosti i praktičnosti svega ovoga! Samo nekoliko minuta kasnije, kad kući stignemo, bacićemo i kartonsku kutiju i papir u koji je umotana, jer nam to nije ni bilo potrebno. Ali, mi smo platili sve, i ono što nam treba i ono što bacamo. Bacamo! Gde bacamo? Gde stignemo! Vetar nosi ulicama i po parkovima finalni proizvod koji smo mi rasipnički devalvirali u otpad. Sada hartija postaje uzročnik ncurednosti i prljavštine. Njena namena je bila da proizvode i nas štiti od prljavštine. Sada je ona i potencijalna opasnost za širenje požara. Uništeno je dragcceno drvo, Čiji je značaj dobro poznat, da bismo na kraju imali nevolje. Tako nije bilo samo kad smo kupovali pastu za zube, već sa nizom drugih proizvoda, sapunom, pomadom, čokoladom, konzervom itd. — prosto svuda gde to nije ni najmanje potrebno. Zašto je logično i moguće da se senf, majonez, pašteta i sl. prodaju u tubama bez kartonskih kutija, a neki drugi proizvodi ovako na tržištu »ne idu«?
Tako se ambalaža rasipnički i neracionalno troši na jednoj strani, na drugoj se nikako ili veoma oskudno koristi. I to tamo gde je najpotrebnija, a to je kada je u pitanju hleb. Hleb je artikal koji se direktno troši i, kako dobro znamo, ne pere se. Malo kome pada na pamet da u prometu treba da se pakuje, dok će većina trgovaca izdašno u papir uviti glavicu kupusa. Može li se izvršiti preraspodela svakodnevnih troškova za ambalažu u korist hleba? Uvereni smo da može! Treba samo smanjiti luksuz na jednoj strani da se dobije tamo gde je potrebno. Mnogi artikli bi na taj način mogli po nekoliko para da budu jeftiniji, a da se hleb obavezno, po propisu, pakuje i prodaje po nešto većoj ceni od postojeće. Na taj način hleb bi postao cenjeniji artikal, manje bi se bacao, a koliko bi se dobilo na higijeni ne treba naglašavati. Ovakvo ponašanje bi obavezno značilo štednju i imalo bi vaspitni karakter, da se kod mlađih razvija osećaj za racionalno i korisno. Time bi se pomogla opšta akcija u našem društvu da se štedi na svim