JUS standardizacija

236

— da pod pojmom »obavezno preispitivanje« ne treba shvatiti automatski i obaveznu reviziju. Naime, da li će neki od navedenih propisa biti revidovan ili ne, to svakako zavisi od toga da li će se za to ukazati potreba sa bilo kog aspekta. Biino je, međutim, da obaveza preispitivanja postoji i da se time želi postići aktuelnost i valjanost tih propisa.

Međutim, ako ovu odredbu treba posmatrati

i sa praktične strane, odnosno obavezu pre-

ispitivanja te celokupne regulative u okviru

maksimalno datog roka, onda se dolazi do zaključka da se radi o izuzetno obimnom poslu. Naime, ako se ima'u vidu da postoji oko

9.000 jugoslovenskih standarda, tehničkih

normativa i normi kvaliteta, te ako se u

ovom momentu kao maksimalno dozvoljeno

granično vreme za preispitivanje uzme kraj

1982. godine, dolazi se do podatka da se radi

o preko 8.000 ovih propisa, koji podležu oba-

vezi preispitivanja. Uz to, sigurno se mora

računati da će se, zbog prevaziđenosti tehničkih i drugih rešenja, znatan broj ovih propisa morati podvrći reviziji. Najzad — kada je reč o rokovima — mora se imati u vidu dosta dug proceduralni postupak u pogledu reviziile standarda, koji je, uzgred budi rečeno, istovetan sa postupkom kod donošenja novih standarda, a sa čime se, takođe, mora

"računati u planiranju vremena.

Polazeći od ovakve situacije, Zavod je već

preduzeo određene mere, te je, u pogledu

jugoslovenskih standarda, u postupku sledeće: — izrada analize brojnog stanja važećih jugoslovenskcih standarda po granama i glavnim grupama, wu zavisnosti od perioda njihovog donošenja;

— izrada kritičkih primedbi na kvalitet važećih jugoslovenskih standarda i izrada predloga za njihovo poboljšanje;

— ilizrada predloga za ubrzanje postupka za revliziju važećih jugoslovenskih standarda, koji su u pogledu tehničkih rešenja već zastareli.

Čini se da nije potrebno posebno isticati svu obimnost i značaj ovih poslova, ali je sasvim lizvesno da će ih Zavod moći obaviti jedino uz najpunije angažovanje stručnjaka iz organizacija udruženog rada, drugih zainteresovanih organizacija i organa.

2) Primena stranih standarda i tehničkih propisa (čl. 2. i 12. Zakoma).

Kada je reč o primeni stranih standarda i tehničkih propisa, zakonski prilaz ovoj mateniji je sledeći:

— pre svega, Zakon utvrđuje potrebu usaglašavanja jugoslovenskih standarda, tehničkih normativa i normi kvaliteta sa međunarodnim standardima i tehničkim propisima u pogledu tehničkih i tehnoloških rešenja koja oni sadrže, kao i u pogledu termina, oznaka, simbola i dr., ali samo ako to usklađivanje odgovara interesima i mogućnostima Jugoslavije.

Ovde je važno napomenuti da se ne radi o direkinoj i neposrednoj primeni međunarodnih standarda i tenničkih propisa, već o Usklačiivanju propisa donesenih na osnovu Zakona sa xieđunarodnim standardima i iehničkim r., opisima.

— urektna i neposredna primena međunarodnih standarda i tehničkih propisa moguća je na osnovu ili u okviru međunarodnog sporazuma koji zaključi Jugoslavija i to u skladu sa aktom o ratifikaciji tog međunarodnog sporazuma;

— direktna i neposredna primena međunarodnih i stramih (nacionalnih) standarda i tehničkih propisa moguća je i u slučajevima poslovno - tehničke saradnje i dugoročne kooperacije sa inostranstvom, ula ganja sredsž}ava stranih lica u domaće organizacije • drugim oblicima privredne saradnje sa inostranstvom, ali samo po prethodnoj odluci Saveznog izvršnog veća, donesenoj na predlog Jugoslovenskog zavoda za standardizaciju.

3) Saobraznost propisanim svojstvima i karakteristikama kvaliteta (čl. 8. Zakona).

U cilju obezbeđenja kvaliteta proizvoda, radova, odnosno usluga, Zakon je obavezao proizvođače, izvođače radova i vršioce usluga da u toru procesa rada obezbede ispunjenje uslova i zahteva koji su određeni propisima donesenim na osmovu Zakona i ca u tom ciiju vrše kontrolu.

Organizacija koja proizvod stavlja u promet dužna je da prethodno proveri da li tai Droizvod ispunjava propisane zahteve.

_oavezi proveravanja ispunjenja uslova i zahteva utvrđenih propisima donesenim na osnovu Zakona, podležu i uvezeni proizvodi, a to proveravanje — pod uslovima i na način koji su određeni tim propisom — dužan je da obezbedi uvoznik, odnosno zastupnik strane firme pri prodaji robe sa konsignacionog skladišta.

U osnovi, slične odredbe su postojale i u ranijem Zakonu o jugoslovenskim standardima i normama kvaliteta proizvoda. Međutim, nedostojale su odredbe o tome ko je mogao vršiti to proveravanje, što je u praksi izaziva-