JUS standardizacija
ni industrijski kapital nije interesova-– la zaštita radnika koja mu povećava troškove, njega nije interesovalo zagadjivanje voda, uništenje šuma ili drugog biljnog pokrivača u bližoj ili daljoj okolini i druge propratne pojave koje bi mu povećale investiciona ulaganja i smanjile profit po jedinici proizvoda ili u globalu, odnosno smanjile njegovu konkuren=tsku sposobnost.
Takva standardizacija ma koliko ona bila za društvo korisna, nikada nije imala karakter delatnosti ođ opšteg društvenog interesa jer su njeni zadaci i ciljevi stavljeni u okvir interesa klase vlasnika krupnog industrijskog kapitala koji su je organizovali i koji Je finansiraju. Korišćenje tehničkih rešenja, tako koncipirane standardizacije, je jedna stvar za nas veoma korisna iz više razloga i uz to racionalna. Medjutim kopiranje njihovih programa, orijentacije u razvoju, OdnOsno ograničavanje našeg dometa u njihove okvire u potpunoj Je suprotnosti sa mestom, ulogom i zadacima naše standardizacije u našem socijalističkom samoupravnom društvu. Naša standardizacija pokriva daleko širi krug problema koji su u razviJenim kapitalističkim zemljama podeljeni na tri nosioca kao što su: klasične organizacije za industrijsku standardizaciju, javne službe od opšteg značaja i stručni aparat kapitalističke države. -
Razlike u sistemima prouzrokovale su razlike u zadacima standardizacije i njihovom mestu u društvu. Član 1l, Zakona o standardizaciji je to jasno odredio tako da tu za one koji znaju da čitaju sistematska akta nema dileme. Standardizaciji je dato zaista značajno mesto u našem sistemu. Ali je u tekstu Zakona jasno rečeno da standardizacija nije samo donošenje Jugoslovenskih standarda. To je tek deo toga pojma. Ako je to tako, a ko je pročitao Zakon o standardđdizaciji videće da to Jeste, postavlja se onm pređhodno naznačeno pitanje kako sve zainteresovane subjekte društva uključiti u ovaj proces razvoja standardizacije na svim nivoima, izvršiti u ovom momentu adekvatnu podelu rada i osloboditi Fedđeraciju ovih poslo=va koji po svojoj prirođi moraju biti funkcija udruženog rađa. Obzirom na dosadašnji razvoj i činjenicu da je najveći broj standarda donet na nivou Federacije počećemo dalje razmatranje sa te tačke.
U razvojnom periodu kada nismo imali ništa ili smo imali vrlo malo svaki novi standard nešto je značio i bio je neki korak napred. Danas kada mi više nismo početnici, kada imamo i kadrove i iskustvo, kada se zemlja svojim proizvodno ekonomskim potencijalom uvrstila u red razvijenih zemalja, mi objektivno, kada bi to i hteli, ne možemo sa jednog mesta i to sa pozicija savezne uprave, reguli-
sati stotine hiljađa tehničkih problema koje ima razvijena privredm. O stvaranju nekog brojno Jakog centralnog organa ne može biti govora. U sistemu kakav je naš izlaz se mora tražiti u podeli uloga i dužnosti u ovoj oblasti počev od Federacije do osnovnih organizacija udruženog rada. Zakon o standardizaciji u OVOm mOmentu nije mogao na to pitanje dati potpun odgovor. Za tu podelu poslova bar za sada nema Jasno definisanih kriterija. Naša praksa u narednim godinama i dogovor svih zainteresovanih moraju utrti put budućim zakonskim rešenjima. Neka i OVO izlaganje bude prilog poslu koji nam predstoji na tome planu. Polazeći sa te pozicije smatram da u ovom momentu na nivou Federacije mogu i moraju da se regulativnim aktima standardizacije obuhvate ovi problemi koji su od značaja za očuvanje Jedinstva jugoslovenskog tržišta, jačanja odbrambene sposobnosti zemlje (ne računajući tu armijske specifičnosti), kao i ključni problemi od kojih zavisi Jedinstvo tehničkih i tehnoloskih sistema zemlje, svi tehnički aspekti zaštite života i zdravlja ljudi, živih bića, čovekove životne i radne sređine, zatim tehnički aspekti zaštite društvenih sredstava i imovine većeg društvenog značaja, zaštiti imovine gradjana i potrošača u poaledu bezbednosti pri upotrebi proizvoda, pouzdanosti, trajnosti i drugih karakteristika koje obezbedjuju društveno proklamovani nivo kvaliteta, zaštite domaćeg proizvodjača i potrošača od nelojalne konkurencije spolja, uklanjanja tehničkih barijera u medjunarodnom prometu robe, cžuvanju i razvoju Jedinstvenog, svima razumljivog sistema prenošenja informacije i sl. Zbog nedostatka prostora i prakse na ovom poslu, ova je skica suviše uprošćena i pojednostavljena. Ona se
u grubom svodi na bezbednosnu komponentu u svim oblastima, jedinstvo i zaštitu pro= izvodnje i tržišta od unutrašnjih i spoljnih poremećaja i na društveno neophodan stepen jedinstva tehničko tehnoloških sistema zemlje u oblastima gde za tO DOStOJi opšti interes društva. Jedno je sigurno da ovde šablona nema i da u odredjenim uslovima, zavisno od konkretne situacije, ingerencije Federacije mogu biti obimnije ili uže, mogu po proceduri donošenja aka-– ta biti demokratske ili interventne itd. Nekada se spomenuti problemi mogu rešavati, u osnovnim crtama, u obliku tehničkog normativa, nekada u kombinaciji normativa i standarda, nekada standardđizovanjem pro= izvoda, postrojenja, objekata i usluga. Šablon bar u dogledno vreme nije moguć. U svakom slučaju o ovim pitanjima moramo Otvoriti Javnu diskusiju i kroz demokratski dijalog tražiti rešenja koja ćemo u praksi proveriti.
Drugu, po obimu brojniju grupu problema u oblasti standardizacije, posmatrano na duži rok, mora preuzeti udruženi rad. Ovde nije u pitanju samo ova materija koju re-