JUS standardizacija

· đdućnost koju medjunarodna stanđarđizacija ne može da zanemari. Ali razumevanje visoko inđustrijalizovanih zemalja o tome koliko je potrebno đa njihova solidarnost buđe okremuta Trećem sveti, koji se brzo razvija, Trećem sveti koji pati, čeka , nađa se, ne treba đa predje u viši oblik egoizmma.

Ne može se pribeći bržem rasti industriJalizovanog sveta bez ubrzanog rasta Trećeg sveta, bez nove aktivnije politike u pogleđu ovih zemalja, koje ne mogu biti ni primaoci pomoći, ni rivali već pre svega partneri.

Prenos tehnologije ostaje funđamentalni faktor ove politike i medjunarodna stanđarđizacija će biti ta koja će ga sprovođiti. Ali tačnije rečeno ovom problemu nije potrebno jedno opšte uniformno rešenje.

Pomoć koju međjunarodna stanđardizacija može dati članicama Trećeg sveta mora biti selektivna, mora voditi računa O različitim potrebama, različitim sredinama, različitim ekonomskim osnovama, različitom stepenu rasta i različitim planovima razvoja.

Službenici za vezu sa regionalnim standđarđizacijama, DEVCO i Uprava za razvoj će igrati bitmi ulogu u ođređjivanju orih činilaca izbora i u primenjivanju ove MO litike i njima treba staviti do znanja, još od danas, đa će Skupština i Savet sleaiti njihove napore sa najbrižljivijom pažnjom i najtoplijim ohrabrenjem, i da će im biti đata sredstva da upotpune SVO-_ ju misiju.

Medjutim, ostaje i ovo je zvanična molba, da članice zemalja u razvoju lično ulože nove i dođatne napore kako bi postigli postupno ređ i poređak bez kojih neće postići ni napređak ni nezavisnost. Molim Skupštinu đa izvini za đužinu OVOJ govora, koji je pored toga vezan sa tačkom koju smatram da je od kapitalnog značaja za buđućnost i ugleđ ISO i za unjiverzalnost stanđarđizacije.

Organizacija se mora pojaviti u očima sveta ne više kao aristokratski 1 zatvorenog tipa klub, što je bio slučaj u đalekoj prošlosti, već kao organizacija

sa univerzalnim zađatkom, koja pripada svima, i koja rađi za dobro i napređak svih.

Pre nego zaključim, želim pred vama da uzmem na sebe tri obaveze koje niko nije tražio od mene, ali za koje ja osećam da je korisno i lojalno đa se formilišu.

Za vreme mog trogođišnjeg mandata, Organizacija neće biti orijentisana na nevlađinu formu, Što ne bi odgovaralo ni njenim ci-

ljevima ni prirodi njene misije, ni uslovima njenog progresa.

Za vreme mog trogođišnjeg manđata napori posvećeni Trećem svetu, biće sigurno podržani a đa se pri tom ne Žrtvuju interesi industrijalizovanih zemalja, ukljućujući ta i moju sopstvenu zemlju kojoj služim verno već 4O godina.

Za vreme mog trogodišnjeg manđata buđite sigurni, suprotno neđavnom pređiogu, Organizacija će nastaviti đa ima dva radna jezika.

I na kraju želim da postavim tri zahteva.

Prvo tražim ođ svake članice đa ostvaru– je svoje pravo kritike, zaista njena je

dužnost đa kritikuje.

Ja tražim da svaka članica u toku dugog

intervala izmeđju naših sesija buđe češće u vezi sa Centralnim sekretarijatom i sa mnom lično.

Ja ću lično pregleđati svu korespondđenciju, kađgod se ona buđe odnosila na probleme opšte politike Organizacije i na nju

ća odgovarati.

Na kraju, ja ću tražiti od zemalja članica koje su daleko od Centra da donesu odluke o međjusobnom učvršćivanju regionalnih odnosa, koristeći šira ovlašćenja koja će biti data službenicima za vezu.

Moje đrage kolege, u trenutku kađa treba đa se rastanemo i kađa postoji mogućnost da se nećemo sresti ponovo za tri godine želeo bih da ponovim đa duboko O u ulogu i buđućnost ISO.

Mi smo već ušli u teška vremena. Svet se menja brzo, potresen političkim i ekonomskim krizama, društvena uređjenja su pođvrgnuta promeni i rušenju, režimi isčezavaju, nove sile se pojavljuju i sukobi prete.

U ovom nespokojnom, nemirnom i pretećem sklopu okolnosti, naša Organizacija se pojavljuje kao elemenat stabilnosti.

Medjunarodna standardizacija se sve više i više pojavljuje u očima sveta, u očima proizvodjača, u očima potrošača, u očima vlađa, ne samo kao izraz i nosilac tehnologije, već takodje kao faktor ređa, pojednostavljenja, ušteđe i boljeg razumevanja medju ljuđima.

Ona je stvarnost. Ona donosi nadu. Ona uzima na sebe ogroman zadatak i uzvišenu misiju.

Moramo biti svesni toga, i možemo biti ponosni zbog toga, jer svako odđ nas nosi i deli sve vreme, ovu odgovornost i ovu čast.

75