JUS standardizacija

kaciju polovinom 1978. godine. U medjuvremenu je ratifikovan, medjutim, još nije objavljen u "Službenom listu SFRJ". Ako se uzme da je odđ postojećih 40 pravilnika našoj zemlji ostalo da prihvati još 25 i ako je prosek prihvatanja 2,5 godine po jednom pravilniku, za tih 25 pravilnika biće nam potrebno preko 62 godine. Ako se tome doda još oko 40 novih pravilnika o kojima se gOovori u WP 29 onda je jasno da za pOtpuno Uuključivanje Jugoslavije u ECE sistem ne bi bila dovoljna jedna generacija.

Do neđavno domaća industrija motornih vozila nije bila kadra da zadovolji zahteve ECE propisa. Danas medjutim, industriji je u interesu da se prihvataju novousvojeni pravilnici gotovo jednovremeno kad i u OUN. Prvih 15 pravilnika prihvaćenih u našoj zemlji trpi stalne izmene. Osam važećih pravilnika u nas doživelo je niz nOVO usvojenih amandmana. Način sprovodjenja izmena i usvajanja tih amandmana nije rešen na zadovoljavajući način. Ove izmene pa i celi pravilnici predstavljali su do donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o standardizaciji (29. februar ove godine) medjunarodne propise čije je usvajanje u nas uslovljeno ratifikovanjem od strane Skupštine SFRJ i razmenom ratifikacionih instrumenata sa OUN.

Prema Zakonu o zaključivanju i izvršavanju medjunarodnih ugovora ("Službeni list SFRJ",

Dr. 55/78) ne smatraju se medjunarodnim ugovorom: protokoli, zapisnici i drugi pisani akti koje, radi izvršavanja medjunarodnog ugovora, zaključuju organi ovlašćeni tim ugovorima, a kojima se ne preuzimaJu nove obaveze. To su tako zvani "administrativni ugovori". ECE pravilnici su sastavni deo Sporazuma O usvajanju jednoobraznih uslova za homologaciju i recipročno priznavanje homologacije opreme i delova motornih vozila, a time, po našem mišljenju i "administrativni ugovori". Medjutim, OVO naše mišljenje nije i opšte, pa su pravilnici ECE i dalje smatrani medjunarodnim dokumentima čija je primena u našoj zemlji uslovljena ratifikacijom.

Pravilnici koji su važeći u SFRJ a pretrpeli su izmene u OUN (od 15 važećih pravilnika 8 je pretrpelo izmene), bili su predloženi za ratifikaciju. U ovom slučaju učinjen je izuzetak. Ovi pravilnici nisu ratifikovani. Oni su Jednostavno prihvaćeni bez ikakve administrativne procedure. Ovakvo prinvatanje onemogućilo je i obaveznu primenu. Budući da nisu objavljeni u "Službenom listu SFRJ" izostala je i obaveza primene, a Savezni zavod za standardizaciju, medjutim, nema zakonskog osnova da ih sam objavi. Zbog ovoga homologacije obavljene

u našoj zemlji po pomenutim izmenama, izdate su za domaće proizvode namenjene izvozu i na zahtev tih proizvodjača. Dakle, ove homologacije nisu obaveza već potreba izvesnih proizvodjača u našoj zemlji.

Na osnovu Zakona o standardizaciji ("Službeni list SFRJ", br. 11/80) i pomenutog Zakona o zaključivanju i izvršavanju medjunarodnih ugovora izgradjen je način prihvatanja ECE pravilnika bez dosađašnje pro-

cedure ratifikovanja. Priprema se probe radi jeđan od tih pravilnika (Pravilnik br. 18 koji se odnosi na zaštitu vozila od neovlašćene upotrebe). Rađ na prihvatanju ovog pravilnika treba da posluži kao afirmacija nove ideje o načinu prihvatanja ECE pravilnika u SFRJ. Ako ovaj način prihvatanja pravilnika u našoj zemlji bude stekao "pravo građjanstva" onda će procedura prihvata-– nja biti mnogo brža i mnogo će biti brže uklapanje u proces koji se odvija u grupama izvestilaca i Grupi eksperata WP 29.

3. Karakter ECE pravilnika

Karakteristike prihvaćenih 15 pravilnika govore upravo o tehnološko-proizvodnim mogućnostima naše industrije u vreme kad su ti pravilnici bili prihvaćeni i ratifikovani. To je period od 1969. do 1975. godine. Prvih osam pravilnika (od br. 1 do br. 8) bili su objavljeni u jednom broju "Službenog lista SFRJ". Te su uglavnom propisi koji se odnose na spoljašnje Osvetljenje i svetlosnu signalizaciju VOzZila. Njima su priključena još dva pravilnika u 1975. gođini. Pored osvetljenja i svetlosne signalizacije vozila predmet Ostalih pravilnika je zaštita od radio-smetnji, buka od motornih vozila, emisija zagadjujućih produkata sagorevanja u benzinskim motorima sa unutrašnjim sagorevanjem,

sigurnosni pojasevi za odrasle putnike i najzad otpornost sedišta i njihovih priključaka u vozilu. Dakle, sa stanovišta konstrukcije vozila i bezbednosti u saobraćaju (kako aktivne tako i pasivne) veOma skroman izbor propisa. Skroman je takodje i spisak predloženih propisa za us vajanje, ukupno 17 što nije beznačajan broj.

Medjutim, preostali u Evropi važeći pravilnici imaju mnogo veći značaj za kvalitetno-bezbednosne karakteristike vozila. U ove spadaju propisi o kočenju vozila,

o udaru spreda i udaru pozadi u VOZiloO prilikom sudara, zaštita posađe u kabini kamiona i zaštita vozača od uredjaja za upravljanje u slučaju čeonog sudara.

Ovakav izbor predloga za prihvatanje ECE propisa nije uvek posledica tehnološko=-proizvodnih problema. Jednim delom je razlog i nedovoljna opremljenost domaćih laboratorija za odredjene vrste ispitivanja, naročito kad se radi o simuliranjima sudara. Mnoge do sada izdate homologacije za proizvode domaće industrije dobijene su u inostranstvu. Ponekad i na izgled jednostavna ispitivanja moraju se obaviti van naše zemlje. Na primer, homologacije sigurnosnih pojaseva se obično rađe u Holanđiji. Razlog je odnos ulaganja u nabavku opreme i broja mogućih ispitivanja godišnje, odnosno, praktična mogućnost amortizovanja uloženih sredstava u kupovinu opreme. I pored ovoga nije mali ukupan broj izdatih homologacija u SFRJ.

Od pristupanja Sporazumu o homologaciji u našoj zemlji je izđato ukupno 165 homoloqac:i Ja) i koi:

323