JUS standardizacija

d

možemo videti iz jednog vrlo svežeg primera o kome se piše u našoj štampi. POosle promene pravilnika o kvalitetu proizvoda od voća i povrća gde je regulisano pitanje kvaliteta voćnih sokova a gde su norme kvaliteta i sve ono što čini kvalitet ovih proizvoda usaglašeni sa medjunarodnim aktima, počinje da se piše O izVOzu ovih naših sokova. U vezi sa prethodnim treba istaći da je jedna naša organizacija izvozila sir u Sovjetski Savez u vreme održavanja Olimpijskih igara. Poređ već ugovorenih 5O vagona što je bilo isporučeno sačinjen je ugovor na još 150 vagona sokova.

Polazeći od toga da se prehrambena industrija razvija dosta brzo, da su promene česte ali i da postoji mogućnost da po nešto krene drugim nepoželjnim tokom najčešće zbog finansijskog problema, neophodno je da se sve OvO stalno prati i da se brzo reacuJe donošenjem novih normi, novih standarda. Nesumnjivo je da se sada sve Ovo još više mora uskladjivati sa kretanjima na medjunarodnom nivou a to praktično znači ako se želi da standardizacija utiče u pozitivnom smislu na kvalitet prehrambenil proizvoda nije dobro sačiniti neki čvrst plan i drzati se njega u redosledu rada na pomenutim propisima. Naprotiv taj plan može, a nekad i mora, da se menja čak i u toku jedne qodine, dajući prednost uvek Jaktuelnijim pitanjima. To se može possamo ako se Živi sa svim tim problocako se stalno ima uvid u promenu posmatrano sa aspekta

rinske zaštite naše proizvodnje.

Na osnovu svega iznetog mogu se izvući sledeći zaključci:

– Standardizacija, odnosno propisi doneti u oblasti poljoprivrede i prehrambene industrije predstavljaju jednu od osnovnih karika u lancu unapredjenja proizvodnje i poboljšanja kvaliteta prehrambenih proizvoda.

- Svi propisi iz ove oblasti su podložni brzim promenama svuda tamo gde se oseća ubrzani razvoj ove industrije.

- Naši propisi moraju da se zasnivaju namedjunarodnim propisima ali Je neophodno da odgovaraju i našim uslovima odnosno da su prilagodjeni našim mogućnostima.

– Sve ove propise treba raditi i dalje na taj način što će u taj krug biti uključen širok krug zainteresovanih: proizvodjači, potrošači, kontrolni organi kao i stručne službe.

Rezimirajući prethodno izlaganje moraju se imati u vidu sledeće činjenice:

1. Jugoslavija, zahvaljujući kvalitetu zemljišta kojim raspolaže, klimatskim uslovima ovog regiona, ljudskim, naučnim, proizvodnim i drugim potencijalima, ima neOSpoOrnu šansu strategijskog značaja u proizvodnji hrane. Objektivno ta Šansa se ne može zaobići ili dalje odlagati njena puna valorizacija.' To je imperativ vremena. TO praktično znači da na medjunarodnom tržištu hrane naša zemlja objektivno mora imati značajno mesto. To je jedna od nienih komparativnih prednosti u medjunarodnoj podeli rada. 2. Na ovom osetljivom području nema i ne može biti divljanja kako u pogledu kvaliteta tako i u pogledu zdravstvene ispravVnosti hrane koja se izvozi na medjunarodno tržište. Drugim rečima na medjunarodnom tržištu hrane imaće mesta samo oni proizvodi koji ispunjavaju standardima definisane Uuslove. Ako taj uslov ne ispunimo naša proizvodnja i svi naši napori ostaju bez rezultata. Nikome nisu potrebni prehrambeni proizvodi van stanđarđa. To praktično znači da naši krupni proizvodjači hrane moraju odrediti svoje stručnjake koji će sistematski pratiti rađ medjunarodnih organizacija za

standardizaciju, aktivno učestvovati u njihovom radu i Štititi svoje interess tima što 'će u medjunarodne standarde unositi one parametre koji će obezbediti da naši proizvodi budu ravnopravni na medjunarodnom tržištu hrane.

3. Učešće u radu medjunarodnih organizacija za standardizaciju moguće je preko nacionalne organizacije za standardizaciju. To je nastavak ili produžena ruka nacionalne standardizacije. Mijedna zemlja ne može imati dve vrste standarda, Jedne za domaće tržište a druge za izvoz. Nacionalna standardizacija u tome procesu predstavlja osnovu i kao takva ima primat.. Drugim rečima namenski organizovana masovna proizvodnja sirovina za industrijsku preradu mora biti do detalja definisana standardima ili normama kvaliteta. Bez toga nema kvalitetne proizvodnje finalnih proizvoda. Upravo na ovim pitanjima se moraju angažovati naše OUR jer problem standarđizacije nije problem federacije ili njenih organa, to je problem udruženog rada koji želi svoje mesto na medjunarodnom tržištu. Federacija je mesto gde se zainteresovane OUR dogovaraju O ovim problemima a državna administracija i njene stručne službe su servis koji mora obezbediti uspeh ove aktivnosti. Zbog toga se dalje ne možemo odnositi prema ovome poslu kao da je to obaveza profesionalaca. To je obaveza svih od OUR do fedđeracije jer bez ove aktivnosti nije moguć završni uđarac u našem proboju na svetsko tržište hrane.

dual uz INU. „Jil. alt uuu uuu www uun uu u a am nn n U a Ua na u i Ar O an o |