JUS standardizacija

Na primer, dobro bi bilo da se standardi koji se odnose na visokogradnju zgradarstvo razdvoje od stanđardđa koji se odnose na niskogradnju.

Drugi način kodovanja bi bio hronološkim redom — kako se u nekim zemljama koduju standardi. Na primer, DIN - norme u Zapadnoj Nemačkoj ili standarđi medjunarodne koordinacije (ISO). Mađa je to naizgled jednostavnije i takvo obeležavanje ima svojih nedostataka.

Sigurno Je jedno, da sistematizaciju kodovanja standarda nije lako sprovesti.

B. Modularna i dimenzionalna koordinacija

Nije slučajno što su se prvi standardi koji su se odnosili na vrata i prozore javili u grani D - Šumarstvo i drvna industrija. U vreme kada su doneti

(pre dvadesetak gođina) imali su za svrhu racionalniju primenu drveta uopšte, a posebno u gradjevinarstvu. Tako su po sadržaju, objašmnjenjima i skicama bili podredjeni isključivo drvenoj stolariji i njihovoj proizvodnji, odnosno tipovima i oblicima prozora i vrata, kakvi su se tada najviše proizvodili, uglavnom u zanatskoj proizvodnji.

JOŠ u OnO vreme kada su doneti standardi za unutrašnja vrata (D.E1l.020) i prozore i balkonska vrata (D.El.100) imali su ozbiljne nedostatke. I poređ toga 1977. godine takvi standardi sa manjim promenama doživljavaju svoje "drugo izdanje", a 1979. godine, odnosno 1980. godine, predlaže se sa neznatnim promenama i njihovo "treće izdanje".

Umesto da omoguće otvorenije i fleksibilnije projektovanje i gradjenje, time Što će gradjevinskoj industriji dozvoliti veće varijacije u pogleđu tipova i dimenzija proizvoda, a samim tim projektantima veći izbor, čini se da se dobilo samo više nejasnosti i više sputavanja. Očigledna namera predlagača za prozore i vrata je bila da predviđi što veći broj elemenata različitih mođularnih veličina (sa više uspeha to se postiglo kod predloga za prozore i balkonska vrata nego za unutrašnja vrata) i

da standardiziranjem veličina elemenata standarđizuje i uvek iste tzv. zidarske otvore u koje bi se mogli smeštati elementi različitih proizvodjača. Takvu idealnu situaciju je vrlo teško postići, ustvari nemoguće je postići. Predlagačima standarda to treba da je jasno, jer ako i dalje na tome insistiraju standardi će biti zamršeniji i kočiće razvoj proizvodnje.

Spoj izmedju doprozornika odnosno dovratnika i zida predstavlja, bez obzira koliko je uspešan ceo elemenat, jedno od najosetljivijih mesta, kako u pogledu gradjevinske fizike, tako i u pogledu modularne koordinacije, što nas u ovom tenutku više interesuje.

Prema važećem standardu U.A9.001 - Jedin-

108

stvena modularna koordinacija u zgradarstvu, jednom od najboljih naših standarda, jasno su definisane dimenzije gradjevinskih elemenata u odnosu na modularne veličine dimenzija. Dimenzija izmedju proizvodne i modularne mere ovisna je

od raznih faktora: načina spajanja, materijala i vrste komponenata koji se spajaju, tolerancije itd. i u opštem slučaju ona je različita. Po nekoj inerciji verovatno preuzetoj iz zidarskih radova, vrlo često se kod mođularnog SDpoja usvaja da ja razlika izmedju modđularne i proizvodne mere 0,5 cm, odnosno da je cela spojnica 1 cm, što uopšte nije razlog koji opravdava.

Upravo prvi naši stanđardi za vrata i prozore su navodili na takva odđredjivanja proizvodnih mera. Proizvodjači su isporučivali a i danas je najčešće takav slučaj elemente za vrata i prozore u dimenzijama koje su za 1 cm manje od modularne dimenzije, a otvore u koje treba te elemente ugrađiti za 1l cm veće od modularnih mera. Dakle, spoj je iznosio 1 cm. (vrlo "omiljena" mera kod modularne koordinacije) što u opštem slučaju to nije. Taj i takav spoj se različito obradjivao i to po pravilu od strane izvodjača objekta, a ne proizvodjača vrata i prozora.

Proizvodjači su ubrzo uvideli da takav Spoj, ukoliko je loše izveden, može da kompromituje ceo elemenat prozora ili vrata, pa se sada uobičava da se sa predlogom elemenata predlaže i način izvršenja toga spoja.

Mnogi proizvodjači drvene stolarije spoj elemenata sa zidom rešavaju sa slepim dovratnikom, koji je nekad u zanatskoj proizvodnji vrata bio vrlo jasno definisan. Medjutim, to se ne može reći i za današnje standarđe koji pokušavaju da objasne i definišu takav spoj. Dovoljno je uporediti stanđard za prozore i balkonska vrata (D.S1.100) sa standardom za unutrašnja vrata (D.E1.020). I jedan i drugi standard tretiraju tzv. mokro i suvo ugradjivanje. Medjutim, kod standarda za vrata slepi dovratnik se tretira u okviru proizvodne mere kao i sam dovratnik, dok kod prozora slepi doprozornik ulazi u zidarsku meru, tj. tretira se u sklopu zida.

Uvodjenjem 'u standard tzv. SUuVOg i mokrog ugradjivanja, uvode se ustvari stare zanatske metode ugradjivanja drvene stolarije. Time se dezavuiše mogućnost primene standarda za prozore i vrata, koji su izgradjeni od drugih materijala: metali, plastika, kombinovani materijali, gde se njihovo ugradjivanje svaka-– ko ne može poistovetiti sa ugradjivanjem drvene stolarije, i kod same drvene stolarije imamo sve više inostranih pa i naših primera da se rešavanje svih spojeva, kako u samom elementu prozora (kridoprozornik) i vrata (krilo-dovratnik), tako i ovog osetljivog spoja (zid-dovratnik, odnosno zid-doprozornik), podredi