JUS standardizacija

ci održavaju ravnomerno rasporedjeni po odredjenim regionima i kontinentima.

Učešće na sastancima pruža samo jednu od mogućnosti da se utiče na medjunarodnu standardizaciju. Dopunske mogućnosti su u preuzimanju da se izradi nacrt medjunarodnog standarda, odnosno u preuzimanju obavljanja sekretarijata pojedinih radnih tela. Retke su zemlje u razvoju koje mogu iskoristiti neke od ovih mogućnosti, i u ovom slučaju zbog nedostatka kadrova i finansijskih sredstava, jer su ovđe zahtevi još oštriji.

Treba svakako istaći i problem stranog jezika, koji je opet veći za zemlje u razvoju, zbog teškoća da se materijali prevedu na nacionalne jezike i troškova koji su za to vezani.

Na kraju se mora naglasiti da su stručnjaci iz zemalja u razvoju ,kada treba da zastupaju interese svoje zemlje u sadašnjoj situaciji, uvek u objektivno nepo= voljnijem položaju u odnosu na stručnja-– ke iz razvijenih zemalja. Jaz koji postoji u nivoima tehnologije izmedju razvijoenih i nerazvijenih, automatski stvara front jednih naspram drugih i u rešavanju pitanja medjunarodne standardi za-– cije, s tim što front nerazvijenih praktično nije ni organizovan, niti se njegovo prisustvo oseća. Sigurno je da bi se situacija mogla popraviti kađa bi stručnjaci iz zemalja u razvoju organizovano nastupali. To i jeste razlog zbog kojeg se pokreće pitanje saradnje izmedju nesrvstanih zemalja i zemalja u razvoju. 3.3 Uzajamna pomoć

Većini zemalja u razvoju neophodna je pomoć da bi se osposobile za organizovanje nacionalne standardizacije i za učešđe u radu na medjunarodnoj standardizaciji. Iako su razvijenije zemlje daleko sposobnije da pružaju pomoć drugim zemljama, pomoć koja dolazi iz zemalja

u razvoju je u nekim pogledima dragocenija. Pre svega, putevi koje prolaze zemlje u razvoju u procesu inđustrijalizacije dosta su slični, pa i problemi, sa kojima se susreću njihove standardizacije, su slični. Zbog toga je način organizovanja standardizacije u jednoj zemlji u razvoju bliži potrebama drugih zemalja u razvoju, nego što je način organizova-– nja standđarđizacije u razvijenim zemljama. Osim toga, svaka pomoć koja dolazi iz neke zemlje u razvoju doprinosi jačanju pokreta nesvrstanosti i težnji za uspostavljanjem ekonomske i tehnološke jednakosti sa razvijenim zemljama.

Iz tih razloga je neophodno uspostaviti saradnju na trajnim osnovama izmedju nesvrstanih zemalja i zemalja u razvoju za rešavanje pitanja pružanja uzajamne pomoći za aktivnosti u oblasti standardizacije. 4. Konkretni osnovi i oblici saradnje di mogućnosti njene realizacije 4.1 Osnovi za bilateralnu saradnju

Naveđeni problemi razmene naše zem]je

sa zemljama u razvoju koji se javijaju prilikom uvoza i prilikom izvoza, ne mogu se rešavati na osnovi da se iz političkih ili prijateljskih razloga, ide na tolerisanje nedostataka. Praksa je pokazala da to može da utiče na odnose ·.” i poverenje prilikom razvoja saradnje izmedju naše zemlje i zemalja u razvoju. Suština u rešavanju ovih problema može se obezbediti samo saradnjom izmedju naše zemlje i ovih zemalja na đefinisanju kvaliteta, funkcicnalnosti i njihove provere, držeći se usvojenih savremenih pravila i principa koji su usvo= Jeni u okviru aktivnosti standardizacije.

Osnovni elementi na bazi kojih treba oceniti sa kojim zemljama treba prvenstveno uspostaviti saradnju su sledeći:

a) vrednost robne razmene, kao i potencijalne mogućnosti unapredjivanja robne razmene;

b) vrednost izvoza i potencijalne mogućnosti i potrebe izvoza;

c) vrednost uvoza i potencijalne mogućnosti i potrebe uvoza;

d) struktura proizvoda i radova koji su predmet trgovinske razmene;

e) stepen razvijenosti standardizacije u datoj zemlji i mogućnost ostvarivanja saradnje sa njom.

Analizirajući podatke o razvijenosti standardizacije u četiri zemlje, prve

po vrednosti razmene, vrednosti izvoza

i uvoza: u Iraku, Libiji, Egiptu i Indiji, može se zaključiti da bi saradnja sa Indijom, a verovatno i sa Egiptom, mogla da bude prvenstveno orijentisana na izradu i realizaciju programa koji bi najdirektnije doprineli unapredjivanju medjusobne robne razmene, tj. uskladjivanju i donošenju standarda za proizvodđe

i radove koji se razmenjuju. Situacija sa Irakom, a pogotovu sa Libijom, je drukčija. Za Irak je verovatno da mu

Još uvek ireba pomoći da razvije svoju nacionalnu standardizaciju do ođgovarajućeg nivoa kako bi postao ravnopravan partner u smislu saradnje o kojoj je bilo reči kada se govorilo o Inđiji i Egiptu.

Libija je u tom pogledu još u nepovoljnijem položaju, s obzirom na svega 10 ljudi koji rađe u nacionalnoj instituciji za stanđardizaciju i dđonetih svega 138 standarđa.

Posmatrajući i ostale zemlje sa kojima

je naša razmena relativno velika, mogli bi se izvući slični zaključci, pa bi se programi saradnje mogli ovako grupisati: