JUS standardizacija

ma naš bilans razmene u velikoj meri zavisi od toga da li ćemo im isporučiti dva ili tri broda koji čine veliki deo vrednosti našeg izvoza u te zemlje.

Analizirajući problem povećanja asortimana i obima razmene sa zemljama u razvoju, mora se poći od osnovnih elemenata koji su i inače najbitniji u svakoj razmeni, a to su: funkcionalnost i kvalitet proizvoda, cena i rokovi isporuke.

Kvalitet i funkcionalnost su elementi koji se ne mogu đanas uspešno ostvarivati ako se ne uključe u aktivnosti koje

se sprovode u okviru procesa savremene standardizacije. Ta neuključenost je upravo karakteristična kađa se radi o razmeni sa zemljama u razvoju. Po pravilu se dešava da naše organizacije koje se bave uvozom ne postavljaju pitanje definisanosti kvaliteta sve dok se roba koja se uvozi ne pojavi na našim granicama. Ako se radi o robi koja nije u skladu sa jugoslovenskim standardima, ili drugim našim propisima, što konstatuje inspekcija, a često se rađi baš o takvoj robi, pojavljuje se problem koji se onda prebacuje na političku osnovu u tom smislu đa Jugoslavija kao nesvrstana zemlja i prijatelj zemalja u razvoju treba da toleriše odredjene neđostatke robe. Medjutim, činjenica je da tih neđostataka nema kada se rađi o istim tim proizvođima koji se izvoze u razvijene zemlje. Naši potrošači se onda osećaju prevarenim i stvara se nepoverenje prema uvozu iz zemalja u razvoju, pri čemu potrošači ističu da im uvozimo ono što niko drugi neće, pa se to može negativno ođraziti

i na, inače dobre, političke odnose.

Problem je složeniji kađa se rađi o izvozu naših proizvođa u zemlje u razvoju. Naše organizacije nastupaju neorganizovano, svaka za sebe. U takvoj situaciji parcijalnog nastupanja dešava se đa ono Što naše organizacije nuđe nije

u tehničkom pogledu u skladu sa onim što: već postoji u zemlji u razvoju, pa ako se i sklope aranžmani Gclazi do kompromitovanja. Razvijene zemlje nastupaju mnogo organizovanije, nuđeći obavljanje svih poslova u celini, tako da do pomenutih neuskladjenosti ne može da dodje. Veliku ulogu imaju i konsultacione organizacije iz razvijenih zemalja koje, pošto su stekle poverenje na osnovu pomenutog organizovanog nastupa, sugeriraju orijentaciju i oslanjanje na nemačke DIN standarde, engleske BS stan.darde, francuske NF stanđarđe i standđdarde drugih razvijenih zemalja, zavisno od toga ođakle je konsultaciona organizacija. Time se i obezbedjuju mnogo povoljniji uslovi za nastupanje izvoznih organizacija iz ovih zemalja. Naravno

da i kolonijalna trađicija ima uticaja na to koji će se sistem, odnosno stanđardi izabrati za osnovu definisanja funkcionalnosti i kvaliteta proizvoda. Ovakva situacija je od izuzetnog značaja za buđućnost našeg izvoza, naročito proizvođa u vezi sa investicionim radovima koji su do sađa predstavljali os-

nov našeg izvoza, kako direktno kroz vrednost radova, tako i inđirektno kroz izvoz proizvoda koji se ugradjuju pri= likom investicionih radova.

3.2 Kako uticati na medjunarodnu standardizaciju i problemi u vezi sa ostvarivanjem tog cilja

Polazeći od toga da đanas medjunarodna standardizacija dobija izvanredno značajnu ulogu u regulisanju tehničkih i tehnoDloskih aspekata proizvoda značajnih kako za transfer znanja iz jednih zemalja u druge, tako i za stvaranje tehničke baze za nesmetanu razmenu i zmedju zemalja, problem zemalja u razvoju u OVOJ oblasti ima sledeći karakter: kako najbolje koristiti rezultate medjunarodne standardizacije i kako uticati na aktivnosti u okviru medjunarodne standardizacije da bi se kroz medjunarodne standarde ostvarili i interesi zemalja u razvoju.

Težina ovog problema različita je za pojedine zemlje u razvoju. Najteži je problem za one zemlje koje nemaju organizovanu nacionalnu standardizaciju

ni u kom vidu.Nažalost, većina zemalja u razvoju je u toj poziciji.

Neke od zemalja u razvoju imaju nacionalnu instituciju za stanđarđizaciju, ali nisu učlanjene u medjunarodne organizacije za standardizaciju zbog

toga što ocenjuju da im je skupo đa plaćaju članarinu koja se traži od medjunarodnih organizacija. I ove zemlje su izvan tokova medjunarodne standđardizacije. Najveći deo zemalja u razvoju, koje imaju nacionalne organizacije za standarđizaciju, učlanjen je bilo u ISO, bilo u IEC, bilo u obe ove organizacije. Za

nas su najinteresantnije ove zemlje zbog toga što su problemi sa kojima se ove zemlje susreću, u težnji da ostvare uticaj na medjunarodnu standardizaciju, dosta slični sa problemima sa kojima

se susreće i naša zemlja.

'Najvažniji problem je problem nedostatka :odgovarajućih kadrova za učešće

u medjunarodnom radu na medjunarodnoj standardizaciji. Broj sastanaka na kojima se rešavaju pitanja standđardizacije na medjunarodnom nivou ide i do nekoliko hiljada godišnje. Za učešće na ovim sastancima potrebna je armija uskospecijalizovanih stručnjaka, koje ni jedna zemlja u razvoju ne može obezbedđiti u meri u kojoj to mogu razvijenije zemlje. U onim »>lučajevima qgde bi se i mogli obezbediti stručnjaci postavlja se problem finansijskih sredstava za troškove puta i boravka izvan zemlje. Ovaj problem je naročito veliki za zemlje udaljene od Evrope, jer se mora istaći da se većina sastanaka održava

u nekoj ođ evropskih zemalja. čak su i mnoge razvijene zemlje protestovale u mnogim prilikama, tražeći da se sastan-