JUS standardizacija
njihovim rukama. Mora se, medjutim, naglasiti da to nije zato što postoji neki formalni, ili proceduralni protekcimizam za ove zemlje u odnosu na manje razvijene zemlje. Radi se, u stvari, o boljoj organizaciji i vecim kadrovskim, tehnološkim i finansijskim mogućnostima koje razvijene zemlje neztedimice koriste da bi nametnule svoj interes kroz medjunarodne standarde, pogotovu danas kada ovi standardi, posle niza godina postepenog razvoja, počinju zaista da imaju ključni značaj u odvijanju medjunarodne trgovinc.
Nacionalni standardi razvijenih zemalja: DIN, BS, NF, ASTM i drugi, đugo qodina su odolevali uticaju medjunarodnih standarda i još uvek imaju dominantan uticaj u pojedinim oblastima medjunarodne trgovine. To je Jasno pokazala analiza koja je izvršena u periodu 1979-80. godine u okviru IFAN*). Utvrdjeno je da ova dominacija proističe kako iz tradicionalne primene nacionalnih standarda, tako i iz boljeg kvaliteta ovih standarda u odnosu na medjunarodne standarde. Naime, medjunarodni standardi su često nepotpuni, jer ne sadrže neke elemente koji su bitni za celovito definisanje karakteristika proizvoda i njihove provere. Oni takodje sadrže neka rešenja koja u praksi nisu primenljiva ni u jednoj zemlji. Iz tih razloga trgovina izmedju razvijenih zemalja odvija se najčešće na osnovu nacionalnih standarđa. Nacionalni stanđardi, s druge strane, sve češće u razvijenim zemljama, u potpunosti odgovaraju medjunarodnim standardima. Za shvatanje pravog značaja medjunarodnih standarđa za razvijene zemlje treba, ipak, imati u vidu njihov nastanak, dosadašnji razvoj i onda uočiti dalji pravac njihovog razvoja.
Naime, iako su medjunarodni stanđarđi kao institucija nastali kao rezultat želje zemalja sveta, i to pre svega razvijenih, da se cstvari unifikacija izmedju nacionalnih standarda, donošenje medjunarodnih standarđa (koji su do pre desetak godžna imali naziv i tretman preporuka) dugo godina nije moglo da nadje svoje plodno tle zbog suvise velikih razlika koje su postojale izmedju rešenja u nacionalnim standardima razvijenih zemalja. Zadatak koji su medjunarodni standardi morali rešavati sastojao se praktično u tome da se izvrši uskladjivanje izmedju već donetih nacionalnih standarđa. To uskladjivanje nikada nije lako išlo, niti sada lako iđe. Zbog toga u periodu od 1946. godine, kada je nastala organizacija ISO, pa do negde 1960. godine, gotovo da nije ni bilo ISO preporuka. Medjutim, medjunarodni standardi (preporuke) su počeli osvajati teren tamo gđe se tehnologija menjala i gde su se pojavljivale nove tehnologije. Šezdesetih i sedamdesetih godina su na taj naćin preporuke, odnosno standardi ISO dobili bitku za svoj status, kako brojem, tako i onim što su značili za standardizacije pojedinih zemalja. Standardi IFC, zahvaljujući svojoj
Materijal sa III konferencije IFAN, održane juna 1980. godine u Londonu.
mnogo dužoj tradiciji (IEC je formiran 1906. godine) i činjenici đa se elektrotehnika kao grana brzo razvijala, svoj značaj dostigli su mnogo ranije.
Danas, iako su standardi ISO i IEC, uzeto u celini, malobrojniji od standarda DIN, BS, NF i nacionalnih standarda drugih razvijenih zemalja, i isto tako iako su mnogi ISO i IEC standarđi nepotpuniji od ovih standarda (jer rešenja o kojima se nacije nisu mogle složiti, nisu ni uneta u medjunarodne standarde), ili sadrže rešenja koja niko ne primenjuje (jer su nastala kao rezultat "trulog" kompromisa), njih ipak ima toliko, njihova brzina nastajanja i njihov kvalitet su takvi da razvijene zemlje čine ovih godđina odlučne korake ka definitivnom prihvatanju medjunarodnih standarda kao osnovnih instrumenata za regulisanje kvaliteta proizvoda na medjunarodnom tržištu. To se vidi ne samo u činjenici ŠtO su ove zemlje potpisale Sporazum o tehničkim preprekama trgovini u okviru GATT, kojim se obavezuju da će kao bazu za nacionalne standarde i propise uzimati medjunarodne standarde, nego i po finansijskim sredstvima koje za taj rad odvajaju, i kadrovima koji se na tom radu angažuju. Rad na medjunarodnoj standđarđizaciji, na Drimer u APNOR-u (Francuska) čini 60% od ukupne aktivnosti ove institucije. Holandija je praktično sav svoj stručni potencijal, na nacionalnom nivou u oblasti stanđardizacije,orijentisala na izradu medjunarodnih standarda; za holandske stanđarde postoji samo ređakcioni biro.
Deviza koje se razvijene zemlje sve više drže u standardizaciji glasi: "Budimo racionalni, obavimo posao standardizacije jedanput, kako valja - i to na medjunarodnom nivou". Važno je uočiti prednosti ovakvog pristupa. Naime, danas je put za izradu nacionalnih standarda u razvijenim zemljama ovaj: kada, na primer, Nemci zaključe da treba izraditi odredjeni DIN standard, oni predlože da se izradi ISO standara (ili IEC, ako se radi o elektrotehnici) po istom konceptu po kome bi onixizradjivali DIN stanđarđa. Ovaj predlog ulazi u mehanizam ISO (odnosno IEC), a Nemci ga pripremaju kao da se radi o DIN standardu: isti ljudi, ista tela, isti postupak. Dodatak je samo prevodjenje na engleski jezik i slanje medjunarodnoj organizaciji, odnosno proširivanje nacionalne diskusije diskusijom na medjunarodnom nivou. Prednosti od ovakvog pristupa su, medjutim, Vrlo velike:
- O rešenjima koja se predlažu dobija se, bez ikakve nadoknade, mišljenje najkompetentnijih stručnjaka u svetu, tako da se obezbedjuje stručni nivo rešenja,
- utvrdjena rešenja prihvataju i druge zemlje, pa se otvara put za plasiranje nemačkog proizvoda u te zemlje, .
- donošenjem medjunarodnog standarda praktično je obavljen rađ i na utvrdjivanju
Standardizacija, 1982./br. 1—2