JUS standardizacija

svakog tehničkog sistema. Prema analizama mogućih ušteda koje se sreću u literaturi, smanjenjem zastoja može se ostvariti preko 22 % svih mogućih ušteda, a čak 45 % smanjenjem troškova održavanja i rezervnih delova. Po procenama nekih vojnih stručnjaka sa Zapada, smatra se da se odgovarajućim nivoom standardizacije, efikasnost oružanih snaga može povećati za 30 do 50 % u najvećem broju jedinica, dok taj procenata kod nekih jedinica može dostići, i čitavih 300 %. Ovo proističe iz činjenice da od stepena tipizacije tehničkih sredstava pored ostalog zavisi i mogućnost tipizacije i unifikacije opreme za čitavo tehničko obezbeđenje (snabdevanje, održavanje, remont), jer za svako različito sredstvo iste namene, potrebno je obezbediti i različitu opremu za tehničko održavanje. Najcelishodnije organizovano, temeljito pripremljeno, opremljeno i pravovremeno sprovedeno integralno tehničko obezbeđenje, predstavlja jedan od odlučujućih činilaca za uspešno vođenje opštenarodne odbrane.

Veliki asortiman vrsta, tipova i modela različitog porekla i nivoa tehnologije tehničkih sredstava iste namene u svim velikim tehničkim sistemima, naročito će otežati tehničko obezbeđenje u ratnim uslovima jer kod sredstava proizvedenih po različitim regionalnim standardima (makar da se radilo i o istom tipu) ne može biti uzajamne zamenljivosti delova i agregata.

O nezadovoljavajućem stanju standardizacije, tipizacije i unifikacije u saobraćajnom sistemu dosta se govorilo u poslednjih nekoliko godina, u kom periodu su sačinjeni i neki pokušaji da se ovo stanje ublaži, ali nažalost, do danas konkretnijih fezultata nema a proces detipizacije se i dalje nastavlja. Ovo je rezultat niza nepovoljnih uslova (o kojima je pisano nekoliko analiza u nadležnim saveznim organima i organizacijama) među kojima u negativnom smislu dominiraju: neodgovarajuća zakonska rešenja u koje nisu ugrađeni zaštitni mehanizmi od detipizacije, odsustvo društvenog dogovaranja i samoupravnog sporazumevanja, nedostatak potrebnih uslova za obezbeđenje domaćeg razvoja saobraćajnih sredstava i opreme i neravnopravna saradnja sa inopartnerima. Najnepovoljnije stanje standardizacije, tipizacije i unifikacije je u putnom saobraćaju, gde su se nagomilali mnogi problemi čije će rešavanje biti složeno, dugotrajno i mukotrpno. U slučaju rata, OS će podmirivati deo potreba mobilizacijom iz popisa, pa je suštinsko pitanje stanje standardizacije, tipizacije i unifikacije tog fonda vozila. Pored efektivnosti (o kome je prethodno bilo govora), ovo stanje ima direktnog uticaja na racionalizaciju celokupnog transportnog procesa (kombinovani transport, paletizacija, sistem izmenjivosti transportnih sanduka, mehanizacija utovarno-istovarnih čvorova i dr.) i planiranje i izvršenje kretanja motorizovanih kolona. Prilikom planiranja kre-

20

tanja (kao jedne od osnovnih elemenata manevra) prioritetan zahtev ima faktor — brzina kretanja — koja zavisi od načina grupisanja vozila unutar kolona. Sve taktičke radnje kao i početni razvoj OS snaga za borbu biće složenije sprovesti sa netipiziranim voznim parkom.

Stanje tipizacije i unifikacije voznog parka u JNA je povoljnije, međutim, teškoće koje prate razvoj i proizvodnju za potrebe privrede, objektivno se odražavaju i na razvoj vozila za potrebe JNA. U dosadašnjoj aktivnosti na rešavanju pitanja tipizacije i unifikacije u UNA vredno je navesti primer unifikacije delova vozila iz domaće proizvodnje za potrebe JNA, gde terenski automobil 1|,25 i TAM 110 T7 i terenski automobil 3 t, TAM 150 T11 imaju 2400 unificiranih delova.

Nedovoljna koordinacija i usmeravanje sredstava u razvoj putnog saobraćaja su doprineli i neskladu u izgradnji putne mreže, u kojoj nije bilo sistemskog prilaza izradi standarda, tako da mnoga područja nisu dovoljno pokrivena standardima a postojeći standardi regulišu samo problematiku građenja puteva. Tehničke i eksploatacione osobine saobraćajnica i objekata na njima, propusna moć, nosivost (dozvoljena kratkotrajna preopterećenja) moraju se rešavati aktima standardizacije i sa aspekta upotrebe u ratu.

Ovo stanje se može i mora prevazići doslednom i organizovanom društvenom akcijom (uključjući i interventne mere) sa povećanom odgovornošću svih subjekata koji učestvuju u razvoju i izgradnji saobraćajnog sistema.

U ratu se sa izvesnošću može očekivati raspadanje elektroenergetskog sistema pa je potrebno obezbediti samostalne izvore električne energije i permanentno raditi na supstituciji uvoznih tečnih goriva domaćim ugljem. Pri izgradnji autonomnih izvora elektroenergije — malih hidroelektrana i termoelektrana kao i elektroagregata potrebno je maksimalno sprovesti standardizaciju, tipizaciju i unifikaciju u cilju lakšeg i racionalnijeg razvoja, proizvodnje, korišćenja domaćih materijala i obezbeđenja rezervnih delova za održavanje i remont agregata. Za snabdevanje elektroenergijom u ratu, od posebnog je interesa priprema kapaciteta za proizvodnju energije u ratu proširenjem korišćenja uglja kao energetskog izvora, jer su ovakvi kapaciteti elastičniji i otporniji na ratna razaranja. U sklopu mera koje se preduzimaju za uspešniju eksploataciju rudnika u ratu, posebnu pažnju zaslužuje konzerviranje u miru i otvaranje u ratu manjih rudnika,

"otvaranje novih kopova ı stvaranje deponija uglja u fazi

neposredne ratne opasnosti. U nemogućnosti lociranja pogona bliže izvorištima energetskih izvora, potrebno je graditi saobraćajnice sa određenim stepenom zaštite, što se treba regulisati kroz akta standardizacije za potrebe proizvodnje u ratnim uslovima.

Standardizacija 1984./br. 1—2