JUS standardizacija

ANTIKOROZIONA ULJA

Mirjana Ćosić, dip. ing.

Privremena zaštita od korozije predstavlja oblast tehnologije na koju se obraća relativno manja pažnja nego što je to slučaj sa drugim oblastima istog ekonomskog značaja. Istovremeno, u samoj toj oblasti najmanja pažnja se poklanja antikorozionim uljima. Stanje njihove standardizacije i upućenosti potrošača u problematiku je lošije nego što je slučaj sa drugim vrstama sredstava za privremenu antikorozionu zaštitu.

U nameri da ovu situaciju rasvetlimo, uporedno ćemo se osvrnuti na neke standarde za antikoroziona ulja, koji su prodrli na naše tržište i odomaćili se kod nekih proizvođača kao i potrošača. To su sledeći:

američki vojni standardi: .

— MIL—L—3503 (1958. god.) Lako zaštitno mazivo ulje

— MIL—L—3150 B (1971. god.) Srednje mazivo zaštitno ulje (zamenjuje MIL-L—3150 A od 1964. god.)

— MIL—L-7870 (1953. god.) Opštenamensko niskotemperaturno mazivo ulje

— MIL-L-644 A (1952. god.) Spscijalno zaštitno mazivo ulje

— MIL-L-19224 (1972. god.) Mineralno mazivo zaštitno ulje sa stiništem —35"C

— MIL-C—22235 (1i961. god.) Nekorozivno zaštitno ulje

američka federalna specifikacija

— VV-—L—800 A (1970. god.) Opštenamensko mazivo zaštitno ulje za niske temperature sa osobinama potiskivanja vode

nemačka vojna specifikacija — VTL 9150—027 (1960. god.) Višenamensko antikoroziono ulje

britanski državni standard

— BS 1133 Tp 6a (1966. god.) Zaštitno sredstvo tipa uljnog filma za potapanje i sprej — opštenamenska gradacija

196

specifikacije velikih potrošača

— ZGCZ 5635703 (1978. god.) Zaštitno sredstvo za metalne obloge i mehaničke delove

— HLV 101274 (1979. god.) Antikoroziono ulje

— Opel B 440 0429 (1978. god.) Antikoroziono ulje

— VW 0/07 (1976. god.) Antikoroziono ulje

Ovo razmatranje je ograničeno uglavnom na višenamenska

antikoroziona ulja. Motorna antikoroziona ulja nisu uk-

ljučena, jer bi obimnost njihove problematike zahtevala

posebnu studiju, pošto ova problematika ne pretpostav-

lja samo antikorozionu nego i motornu funkciju.

U tabeli 1. uporedno su date opšte i antikorozione OsObine koje se propisuju navedenim standardima.

Od opštih osobina, svi standardi uglavnom propisuju viskoznost, maksimalno dozvoljenu temperaturu stinjavanja i minimalno dozvoljenu tačku paljenja. Viskoznost se u različitim standardima propisuje na više različitih temperatura i to uglavnom tako da se, kod lakih ulja, propisuje i viskoznost na niskim temperaturama dok se kod nešto težih i srednjih ne propisuje. Minimalno dozvoljene tačke paljenja se kreću od 130? do 200?C ili nisu uopšte propisane, što znači da u potpunosti zavise od predviđenih uslova primene. Maksimalno dozvoljene temperature stinjavanja kreću se od —6 do —57"C, što zavisi od viskoznosti i tipa standarda. Vojni standardi imaju, logično, mnogo oštrije zahteve nego potrošački.

Oko polovina navedenih standarda ograničava koroziju bakra na vrednosti od negativne do tri (ASTM 0130). Potiskivanje vode propisuje se samo u dva standarda i to samo za slučaj lakih ulja, kod kojih se paralelno ne propisuju osobine zaštite u slanoj atmosferi. Korozivnost i/ili oksidaciona i koroziona stabilinost se propisuju u manje od polovine ovih standarda i to tako da se negde propisuje po nezavisnim metodama a negde su metode uključene u sam standard. Ovakvi zahtevi, međutim, ne postoje ni u jednom od navedenih potrošačkih industrijskih standarda.

Osobine zaštite u slanoj atmosferi se traže u pet od navedenih trinaest standarda i to po različitim i međusobno

Standardizacija 1984./br. 78