JUS standardizacija

neuporedivim metodama. Zanimljivo je da čak ne postoji ni zajednički stav o tome da li metalne epruvete treba da budu peskarene ili brušene, i kakav treba da bude sastav rastvora za pravljenje slane magle.

Otpornost na vlažnu atmosferu propisana je skoro svim standardima. Međutim, čak i kod ovog najobaveznijeg i najuobičajenijeg zahteva ne postoji saglasnost da li ispitivanje treba da bude kontinualno ili ciklično i kakva treba da bude hrapavost opitnih pločica. S obzirom na ovo, kao i na druge razlike u ovim metodama, čak i u odnosu na ovako elementaran zahtev kojim se definišu osnovne antikorozione osobine, standardi iz tabele 1. se ne mogu međusobno uporedno oceniti u pogledu oštrine antikorozionih zahteva.

Stanje u kome je nemoguće uporedno procentii oštrinu antikorozionih zahteva, koji su propisani različitim standardima, kao i različitost propisanih metoda u raznim zemljama {pa i u različitim standardima u okviru istih zemalja), lako je razumeti ako se ima u vidu sama priroda odnosa i mogućnosti nalaženja korelacije između ubrzanih laboratorijskih ispitivanja antikorozionih osobina, sa jedne strane, i odvijanja korozionih procesa u realnim uslovima, s druge strane. Ovakve korelacije je teško postaviti, a i onda kada su postavljene i kada izgledaju vrio pouzdane, treba imati u vidu da tada važe samo za ispitivani tip materijala.

O ovome, za slučaj ispitivanja u slanoj atmosferi, najbolje govori sledeći citat iz Standardne metode ispitivanja u slanoj magli, ASTM B 117 (1979. god.):

".. retko postoji direktna relacija između otpornosti pre ma slanoj magli i otpornosti prema koroziji u drugim medijumima zbog toga što hemizam reakcija, uključujući i mehanizam nastajanja filmova i njihovu zaštitnu vrednost, često znatno varira kada se radi o posebnim uslovima. . . . Definitivni zaključci u pogledu vrednosti rezultata ovog ispitivanja, u poređenju sa praktičnim rezultatima, nisu još izvedeni. . .. Metoda B 117 se smatra najkorisnijom za procenu relativnih svojstava sličnih materijala u morskoj atmosferi jer simulira osnovne uslove, sa izvesnim ubrzanjem procesa koje se postiže zahvaljujući povećanom stepenu vlažnosti ili povišenoj temperaturi ili. zajedničkom deistvu oba faktora,” Sličan zaključak važi i za sve različite modifikacije metoda ispitivanja u uslovima slane magle ili spreja.

U slučaja ispitivanja svojstava zaštite pod uslovima samo visoke vlažnosti, jednom odabranom ispitnom metodom može se porediti relativna moć zaštite različitih antikorozionih ulja. Pri tome se mora imati u vidu da takvo poređenje ne određuje sasvim mogućnosti zaštite u realnim uslovima, u kojima visoka vlažnost ne mora uvek da bude presudni faktor koji izaziva koroziju. Osim ovoga, u metodi ASTM D 1748 —x “zaštita od rđe metalnim zaštitnim sredstvima u vlažnoj komori”, navodi se i sledeće (što važi, uglavnom, i za sve druge srodne meto-

Standardizacija 1984./br. 7—8

de, kao i za različite vrste zaštitnih sreastava): “Dužina ispitivanja, potrebna za svaki tip metalne zaštite i za svaku određenu primenu, treba da se zasniva na stvarnom iskustvu sa takvom vrstom zaštite u određenoj praksi.” Imajući u vidu svu opreznost koja je potrebna u tumačenju rezultata ubrzanih antikorozionih ispitivanja, kao i već opštepoznate teškoće postizanja dobre repetibilnosti i reproduktivnosti ovih ispitivanja, možemo nastaviti dalje \poređenje i pokušati da izvučemo određene zaključke u pogledu zahteva samih standarda za antikoroziona ulja. Kao što je već rečeno, praktično je nemoguće uporediti ove standarde u pogledu oštrine zahteva za pojedine vrste antikorozionih osobina, ali ih je moguće uporediti u odnosu na zahtevanu kombinaciju ispitivanja određene prirode. Ovo je posebno zanimljivo i korisno zato što se svaka od ovih kombinacija zasniva na ispitivanjima i zaključcima dobijenim na osnovu korelacija izvedenih za slične materijale između laboratorijskih ispitivanja i praktične primene, i to u različitim zemljama, od strane različitih institucija i u različitim vremenskim periodima.

Prvo, u svim slučajevima gde se traži sposobnost ulja da štiti u uslovima slane atmosfere ne zahteva se niska vrednost viskoznosti na niskim temperaturama niti osobito niska vrednost temperature stinjavanja. Takođe se ni u jednom od tih slučajeva ne zahtevaju osobine potiskivanja vode sa štićenih površina. Naša praktična iskustva pokazuju , takođe, da su navedeni zahtevi međusobno ograničavajući i da ih je veoma teško i skupo istovremeno zadovoljiti. Međusobno ograničavajuće osobine su takođe viskoznost i tačka paljenja, i to posebno viskoznost na niskim temperaturama, što je logično i očigledno. Zhatevi u vezi sa potrebnom lakoćom eventualne dekonzervacije, koje sadrži većina ovih standarda, mogu biti apsolutno ograničavajući faktor za opšti kvalitet zaštite koju pruža antikoroziono ulje. Što je veći broj različitih ispitivanja antikorozionih osobina koje jedno antikoroziono ulje treba da zadovolji, to će biti potrebno primeniti veći broj različitih supstanci, što može, sa svoje strane, znatno ote žati proces dekonzervacije posle proteklog perioda zaštite. U nekim slučajevima je dekonzervacija do te mere ograničavajući faktor primene, čak i tako lako dekonzervirajućeg sredstva kao što je, u principu, antikoroziono ulje, da neke firme radije pristaju na određeni procenat škarta usled korozije nego na konzerviranje uljem. Ovo poslednje ie, naravno, vrlo redak slučaj i odnosi se uglavnom na firme koje bez zastoja isporučuju metalne proizvode od kvalitetnih materijala.

Pored ovih opštih i antikorozionih zahteva, koji su uglavnom karakteristični za većinu antikoroizonih ulja, posma trani standardi sadrže i niz zahteva koji nisu toliko uobičajeni. Većina ovih zahteva, za posmatrane standarde, data je u tabeli 2. i to tako da se tamo gde se navodi neka nezavisna ili opšta metoda, navodi broj metode i

197