JUS standardizacija
Praktični problemi pri izradi standarda su vezani za finansijske i ekonomske probleme. To znači: ili će veliki proizvođači sami izrađivati i primenjivati „,de facto” standarde, ili će se udruživati u okvire koje nude međunarodne organizacije i tamo se dogovarati o formalnim standardima. Primer jednog ,,de facto” standarda je IBM-ov PC i njegovo prihvatanje na američkom tržištu, dok je primer ,,formalnog” standarda referentni OSI model, koji je nastao u okvirima Međunarodne organizacije za standardizaciju. Arhitektura OSI modela postaje preovlađujuća arhitektura na području raspodeljenih sistema. Veći deo stručne javnosti deli mišljenje da se standardi moraju uobličavati na relaciji proizvođač—
-korisnik, a ne samo na relaciji proizvođač-proizvođač.
Sa stanovišta korisnika razlikujemo tri nivoa zaintereso-
vanosti za standardizaciju:
— korisnik po pravilu.zahteva pouzdanu realizaciju zadatka, koji izvodi proizvođač opreme. Drugim rečima, to znači, da se zadatak izvodi onako kako to želi kupac ili korisnik;
— realizacija zadatka i izabrane tehnologije moraju biti konkurentni u odnosu na uložena sredstva i ekonomski učinak, što znači da se korisniku (kupcu) mora obezbediti konkurentnost na tržištu, na kome nastupaju korisnici te tehnologije iz iste grane kao i kupac opreme;
— izabrana tehnologija mora biti dovoljno pouzdana, tačno odabrana i imati srazmernu cenu.
Suštinska prednost formalnih standarda je u tome što
u njihovom donošenju učestvuju kako korisnici tako i
proizvođači. Prednost koju imaju korisnici pri preuzima-
nju formalnih standarda je u tome da oni određuju koje standarde treba izraditi a koje menjati. Veliki uspeh nekih proizvođača na međunarodnom tržištu u jednom trenutku može da ima i negativan uticaj u tom smislu da oni nisu više sposobni da promene svoje proizvode.
Korisnici se prećutno opredeljuju za standard kupovi-
nom proizvoda sa pogodnijim karakteristikama. Zbog
toga je saradnja između korisnika i proizvođača na području standardizacije neophodno potrebna.
IBM je već veoma rano dao značaj internim standardi-
ma, koji se ne menjaju iz godine u godinu kao što je
to slučaj sa promenom računarske tehnologije. Tako je
IBM u vreme zatvorenih računarskih sistema, svojim
kupcima uštedeo mnogo sredstava i dodatnih napora,
na taj način što nije menjao svoje interne standarde. To je takođe jedna od prvih aktivnosti, koje su uticale na izuzetan uspeh IBM-a na do tada nepokrivenom tržištu ličnih računara. Kupci su uočili da IBM daje značaj kontinuitetu i uštedama pri prelasku na novu tehnologiju. Pri svemu tome su najveću korist od IBM-ovih standarda imali japanski proizvođači računarske tehnologije. Preuzeli su IBM-ove standarde i uspešno prodavali
242
sisteme kompatibilne sa IBM-om za dosta nižu cenu. No,
vremena se menjaju. Sada nastupa vreme otvorenih
sistema, tako da je standardizacija na području telginformatike životno nužna.
Tržište standardizovanih proizvoda je vrlo pogodno trži-
šte za korisnika. Pobednici među proizvođačima su oni
koji nude najviši kvalitet za najnižu cenu. Predviđanja ukazuju da će u periodu od 1990—1995. radna stanica koštati približno 5 000 dolara bez standardizacije. To opet znači da će ovakvu stanicu sebi moći da priušte samo vodeće strukture u preduzeću. U slučaju da se izvrši standardizacija, ista stanica će koštati deset puta manje. Za 500 dolara takvu radnu stanicu sebi će moći da priušte poneka domaćinstva i skoro svaki inženjer
u razvijenom delu sveta. Radna stanica pružiće mogu-
ćnost rada sa grafikom u boji i pristup javnim mrežama
za prenos podataka sa telematskim uslugama.
Industrijski razvijene zemije ekonomski ne mogu prežive-
ti bez jasnih i odgovarajućih standarda. Zemlje u razvoju
se moraju potruditi da dostignu međunarodni nivo stan-
dardizacije i kvaliteta. Većina vlada zemalja u razvoju i
industrijski razvijenih zemalja podržavaju razvoj naciona-
Ine standardizacije zbog njene ekonomske opravdanosti
i značaja. Jednosmerne trgovinske prepreke su trenutno
jedan od negativnih produkata tih aktivnosti i saradnje
između vladine administracije, industrije i stručnjaka iz akademskih institucija. Ukoliko budemo poštovali sledeće postavke ovaj problem će postati nebitan:
— stručnjaci koji rade u regionalnim i nacionalnim institucijama su članovi međunarodnih tela za standardizaciju; — preduzeća koja delegiraju svoje predstavnike po pravilu deluju na međunarodnom tržištu,
— većina razvijenih zemalja je udružena u zajednice privredne, političke ili vojne prirode.
Iz toga sledi stav da nacionalna standardizacija nije uvek
opravdana, sa izuzetkom nekih posebnih oblasti. Zbog
toga većina nacionalnih organizacija prati međunarodnu standardizaciju, odnosno aktivno učestvuje u njihovom
'radu. Za državu koja svoj razvoj zasniva na privredi
orijentisanoj ka izvozu, usklađenost sa međunarodnim standardima je od izuzetnog značaja. Postupci međunarodne standardizacije u okviru zvaničnih organizacija su za takvu zemlju optimalno rešenje.
Jugoslovenska privreda je takođe deo mehanizma svetskog razvoja tako da kod nas standardizaciju treba smatrati dvojnim procesom: kao prihvatanje i usklađivanje standarda koji su potrebni na ovom stepenu našeg razvoja, odnosno kao proces u sklopu delovanja međunarodne standardizacije. Rad na nacionalnoj standardizaciji ne treba meriti po broju izvornih odnosno potrebnih jugoslovenskih rešenja, već pre svega po broju rešenja koja se uklapaju u našu privredu i drušivo i koji su u isto
Standardizacija 1986./br. 11—12