JUS standardizacija

ne stranih stručnjaka za određene oblasti. Tako je, na primer, procenjeno da se u SAD godišnje izgubi oko 300 miliona dolara samo na školovanje kadra pri prelasku sa jednog operativnog sistema na drugi (jer standardna rešenja ne postoje), bilo da se radi o kupovini novog računara ili o prelasku stručnjaka iz jednog preduzeća u drugo (1). Stručnjaci ICL-a (2) procenjuju opet da će svet u narednih 1O godina potrošiti preko milijardu dolara na izradu interfejsa i druge opreme (programske i materijalne) za povezivanje različitih računskih sistema ukoliko ne dođe do standardizacije na području javnih mreža za prenos podataka, odnosno do standardizacije u okviru otvorenih sistema povezivanja (open system interconnection, ili OSI). Nacionalna francuska studija o ekonomskom učinku standardizacije je pokazala da pomanjkanje standarda povećava cenu AOP za 27 % do 33 %. Ministarstvo za budžet SAD, u svom izveštaju (3) navodi da pomanjkanje standarda za aplikacijsko programsku opremu pri prelasku na nov računar dovodi do gubitka koji je ravan visini nabavne cene samog računara. Studija Evropske ekonomske zajednice (EEZ) je pokazala da se u Evropi godišnje izgubi 11 OO0 MŠ (procena za 1978.) zbog neprenosivosti računarske programske opreme, napisane u Cobol-u. Ono što važi za razvijeni svet, koji je sam dosta učinio na području standardizacije i informatike, to još više važi za nas koji skoro ništa nismo učinili na tom području tehnike i privrede. Na standardizaciju treba gledati kao na dugoročnu strategiju i politiku razvoja, koja će veći ekonomski učinak doneti tek sa godinama. Ulaganja u izradu, prihvatanje i poboljšavanje standarda su se tokom vremena pokazala opravdanim. U vreme koriščenja računarskih sistema u zatvorenom krugu (unutar jedne RO) bitnih potreba za standardizacijom nije ni bilo. Tek su udruživanjem i povezivanjem računarskih sistema različitih proizvođača nastali problemi i pojavila se potreba za standardizacijom. Udruživanje velikog broja mini, mikro i ličnih računara u sisteme sa raspodeljenom arhitekturom postalo je moguće samo uz poštovanje standarda za različite nivoe povezivanja. Trenutno stanje razvoja nam govori da dalje nije moguće ići bez intenzivne upotrebe standarda. U tom procesu je najznačajnije to, da se u svetu trenutno uvažavaju standardi kao elementi gradnje, iz kojih se sastavljaju raspodeljeni sistemi, koji su opet u rukama javnih institucija za standardizaciju što korisnicima u krajnjoj liniji obezbeđuje kvalitet i sigurnost.

2. Nivoi standardizacije

Rad na standardizaciji je u Jugoslaviji definisan, kao i u drugim državama, Zakonom o satnadardizaciji.

Rad na standardizaciji se odvija na više nivoa i to:

— nacionalni — regionalni i međunarodni;

U okviru nacionalnog nivoa postoje:

— interni nivo,

— nivo grane,

— nivo velikih tehničkih sistema.

Svi nivoi standardizacije imaju isti značaj za sistem standardizacije. Standardi nižeg nivoa po sadržaju moraju biti usaglašeni sa standardima višeg nivoa standardizacije. Standardi nižeg nivoa po pravilu poseduju mnogo više detalja, a sem toga njihov broj je srazmeran broju standarda na višem nivou.

Meeđunarodni nivo

Rad na standardizaciji na međunarodnom nivou je vrlo

dugotrajan i prilično zametan. Međunarodna tela imaju

svoje ustaljene postupke za pripremu standarda, kao što

je slučaj kod pojedinih država ili raznih udruženja. Vre-

me koje je potrebno za pripremu jednog standarda je 22

do 56 meseci. U svetu se ovaj postupak naziva PEXO-

NANCE, koji označava udruživanje tri značajne etape

u donošenju standarda:

— Proposal (predlog)

— Execution (izrada)

— Acceptance (usvajanje).

Predlog bi trebalo da stimuliše aktivnosti i pobudi inte-

res u određenom broju organizacija (korisnici ili proiz-

vođači). Izrada obuhvata kreiranje proizvoda, izradu do-

kumenta ili osnovno istraživanje i merenje i izbor opti-

ma.aog rešenja. Usvajanje standarda je najdelikatniji

postupak u procesu donošenja, standarda. Rezultat je

ostvaren — formalni standard, de facto standard ili

industrijski standard na svim nivoima standardizacije.

Standardi se po pravilu javljaju kao:

— dominantan proizvod (npr. IBM PC) ili kao rešenje monopolističke organizacije (PTT, i sl.).

— rešenje određenog udruženja (IEEE, ECMA, SWIFT

NO)

— ili kao zvanični—formalni standard, preuzet od međunarodne organizacije.

Sudbina standarda je različita. Tako postoje standardi

Međunarodno organizacije za standardizaciju (ISO) ili

Međunarodne elektrotehničke komisije (IEC) standardi

"koji nisu zaživeli. Na primer, GPIB (General Purpose

Interface Bus) — opšta magistrala sa 25 pinova je standard IEC—625. U svetu danas preovlađuju maqistrale sa 24 pina trapezoidnog oblika, izrađene po standardu

IEEE 488. Drugi primeri govore o nacionalnim standardima ili industrijskim standardima, koji su prošli kroz formalni postupak ISO-a i postali međunarodni standardi. Takvi primeri su Evropska kartica, prema DIN standardu 41 494 i DIN 41 512, zatim GKS preuzet iz Nemačke u okviru ISO-a, a i nekoliko standarda sa po-

„dručja mikroprocesora: mikroprocesori Intel 8088, 80286, operativni sistem MS DOS, magistrala VME i sl.

241

Standardizacija 1986./br. 11—12