Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

102

државу. Срби у Босни знају колико су се користили овим

искуством Срба у Војводини.

Ако сад, при завршетку овог чланка, хоћемо на конкретној појединости да видимо како су Срби у Војводини пробијали лед за цео народ и стварали облике грађанског живота, потражићемо у првој публицистици Војводинских Срба одговор на питање:

Како су се веселили наши прадедови> Како су се веселили наши предци патриархалне епохе, то знамо из народне песме: пију вино и договарају се на какво ће јуначко дело поћи. Такво весеље, при ком осећања тако навру да

пуцају панцира жице усијане опевао је и Ђура Јакшић у толико карактеристичној својој песми Старо Доба.

Али је требало организовати таква весеља од којих ћеи народ видети користи, која ће бранити нашу народност, тада прогоњену као да је дивља звер. Још пре него што ћеу Србији понићи одбрана наше народности, Војвођани су почели практиковати књижевне гозбе. симпозна, при којима се договара о народу и народности, које нису без користи за народну културу. Таква је весеља умео приређивати у Бечу Доситеј, са Трлајићем, иу Трсту са својим Драгом и Соларићем. У свом писму Вуку, 13. октобра 1819. Магарашевић описује такав један ручак у Новом Саду, после кога гости »за цело после подне до вечери ни о чем другом, кром литературе наше, језика, списатеља и начина писанија говорилили«, а при чем је млади директор Шафарик »до ентузиазма дошао био«. Лукијан Мушицки је већ 1808. певао такве гозбе при којима се дух виси и заборавља бреме живота, и препоручивао их:

Раскошествујмо лаком шалом,

пак ума игром, пјесном милом. Касније пред своју невољу, он пева такву гозбу у винограду Манастира Раковца:

Високом стоји пир на хрбту

Златном умерношћу справљен вкусно.

У Подунавци за годину 1844, у броју 2, штампано је писмо Григорија Терлаича, писано Јакову Чокрљану 10 фебруара (1 марта) 1793. У њему описује гозбу коју су у дан недељни, после цркве, приредили у гостилишту ван града. Во первих, ту је био Доситеј. До гостилишта су, каже, ишли ликуја и играја, а у гостилишту су се тако бучно веселили, да је Чех један, человјек краснозрачни и во велицјеј службје царстјеј, оставио своје друштво и замолио и себи мало места у њихову весељу. Кад га Срби радосно примише, Чех је, очаран, забасао у нека искренаја умоиступленија љубви к роду нашему, и сожаљенија раздјељенија их от нас. На то стадоше звецкати чаше, и пило се вино, а умови се распалише тако да су осећали као да већ управљају свим светом, свим универзом! Још да је и Чокрљан био међу њима, растворила би се била.