Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

101

сова, у ствари су плод прилагања карловачких и новосадских грађана. Истовремено, Доситеј. и његов круг у Трсту издаје његову Етику и Соларићево Землеописаније задругарски; сваки већи купац тих књига постаје акционар друштва које хоће неку. Велику Школу за Србе. Стефан Новаковић покушава да своју штампарију и књижару стави на базу акцијског друштва (1759.). Лукијан Мушицки ће ускоро алкејским својим строфама да иште: оснивање библиотека, катедре за српски језик и књижевност, конвикта, па чак и Штедионице.

Од новина које су биле орган тих стремљења и прегнућа, нашем филолошки образованом нараштају су боље познате Давидовић—Фрушићеве Новине Сербске 1813— 1822, у којима је лретресана реформа правописа и књижевног језика, а мање реформа књижевности. За наш народни живот, међутим, много су важније Сербске Народне Новине Теодора Павловића (1838.—1849.), јер су служиле народу управо у дане, кад су енглеске и француске политичке идеје почеле кретати и Средњу и Источну Европу, кад је јавни живот Срба у Војводини добио више замаха, тако да су стварани облици и начини управо данашњег нашег живота.

Теодор Павловић није био књижевник, и само то је, донекле, давало права Бранку Радичевићу да га нападне као редактора, да га упути међу распродавце новина. Али је он осетио своје време, и пожртвовно се ставио у службу потребама свога народа. Нема случаја у нашој културној прошлости да су новине имале толико апостолског духа. и такав реформаторски замах, да су биле у тако присном загрљају са животом. Истина је, било је тако време пред 1848. неколико народа из нашег суседства (Чеси, Мађари) дизали се као из мртвих, па је то морало наћи одјека и код Срба, Хрвата, Словенаца и Бугара, али је заслуга Павловића што се таквом »духу времена« ставио у скужбу с таком упорношћу и пожртвовношћу да су реформистичке тежње времена имале сталан свој орган све до године 1849. кад је настао нов одсек у нашој историји. Дванаест година је Павловић »о свом руву у круву« пружао школованим Србима могућност да се договарају шта ћемо икако ћемо, да контролишу наше културне установе (гимназије и основне школе, цркву. и манастире, разне фондове), да чине предлоге за реформисање и привредног живота нашег "народа. Увођење хармоничног певања у цркве, приређивање дилетантских позоришних представа, оснивање читаоница и јавних књижница, прилагање на народне потребе, оснивање градских болница, организовање омладинских друштава, све"тковање школског патрона, Светог Саве, увођење »гвоздених 'огњишта« у наше домове, све је то препоручивано кроз Павловићеве Народне Новине, и све је то одомаћено код нас. Онде су Матица Српска и Црквено-Школска Аутономија означене жао градови и бедеми српске народности, као просветне државе без војске и полиције које могу да преживе политичку