Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

104

просветитеља Доситеја с радостију познао«, и опет Матици чистих 40 фор. сребра. Године 1843. приреди се и први српски бал у Бечу, на коме су: Кнез Милош, Вук, Стојаковић. Кад је. дошло време да сеи српско коло почне, гости, Словени, жељно су очекивали да виде гајдаша који се, »због изненадне промене« не појави, а »Србљи, свакој згоди досетљиви ставе коло на ноте, које је музикални кор за време играња свирком пратио; ред дође и на игру Јастучиће тако названу, у којој су п немачка деца участвовала«. Године 1844. из оваког Србског Бала поникне Новосадска Србска Читаоница којој су председавали Хаџић-Светић и Милетић и која је образовала прву сталну позоришну трупу код Срба. Тај бал није могао ни у дубокој старости да заборави један од приређивача, Теодор Мандић, а описао га је један између бачких спахија који су скоро сви на бал дошли били, Радивој Стратимировић. Приредили су га србски младићи ученога реда, међу којима се налазио и потоњи Ђуро Даничић, а председавали су му Јован Рајић и госпоја мајорица и графица Бранковић, Њен улазак у салу прати грађанска музика »маршом србским из потпура србски песама стављеним« и повици : »ура! да живи |« Игранка се почиње колом. Дотле, оно се играло »о одмору, као кријући« (само ако наше месојеђе претеку католичке, па странци на бал не дођу). Сад се нижу коло за колом : »бачко, сремско, банатско, подунавско, и коло Лепе Маце Сераијанско; предводили су уредник Београдски Новина Господин Милош Поповић са Господина председатеља супругом и топлом Србкињом«. На тако отменом балу, на који је дошао и енглески конзул из Београда, гајде се измењују са свирком грађанском, »и будући су њим сва србска срца секунд држала, заиста су наше гајде подлиниј (оригинални) народње свирке оршестр. установиле«, каже Стратимировић. Овде је и више транспарената који се сад зову »освјетленим образцима«: Доситејев, Лукијанов, »Гундулића Рагузанца и списатеља Османиде«, Текелије и Марка Сервијског, добротвора младежи ученога реда. Приређивачи су били окићени пантљикама белим, црвеним и плавим, »а те су боје пантљичке сигурно зато тако сложене биле, будући да оне и вароши новосадској принадлеже«, каже Стратимировић, подмигујући се с омладином; и лепородне играчице су имале с косом сплетене исте тробојне пантљике, и око појасева су се за украшеније такове развијале. Између игара »Господин Председатељ са високородном Госпојом Грофицом зачне шетњу по сали, њима су пак оба пола смешани друг с другом сљедовали, и у пратњи грађанске свирке прво мушки песму »Ја сам Србљин србски син«, а потом и женски пол бајно гласећи песму »Ја сам млада Србкиња« одпевали. С разлогом је, дакле, Стратимировић видео у овом балу »торжество народности«; та он је побудио и енглескога конзула да похвали војвођанско »тежење просвештенија у језику«. Сем тога, бал који је трајао »до сванућа сљедујућег дана, завршен је наздравицом одушевљеног новосадскога грађанина Јоана Теодоровића: Да Бог