Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

105

оживи Србље све, и племиће под круном мађарском суште, да ји Бог сложи и умложи! а младежи нашој ученог реда да Бог дарује срећу са Небеса, која ће им навек бити верна«. Најзад, као круна свему, пало је свето обећање Ђорђа Сервијског од Турске Кањиже »да ће Читаоницу Србску, која се жели у Новом Саду подићи, и на коју је цјел увеселеније ово основано било, с великим соучастијем подпорити«.

Тако су Срби у Војводини, у име све своје браће, оне која су муку мучила под притиском »живога мртваца« и оне која су се, тешко и споро, ослобађала последица турске најезде, израђивали појам европског национализма и улазили у облике и начине живота Нове Европе.

Што је не мање важно, ове су тежње нашле свој израз и у књижевности, па се у Војводини образовала и прва српска књижевност с идејама европског Новог Века. Исто онако, као што је дубровачки месопуст, као што је дан св. Влаха ушао чак и у класичне стихове једнога Гундулића, споменути балови и њихове тенденције ушли су у српску новелу Богобоја Атанацковића. Романтичарске љубави од које умиру јунаци и јунакиње његових новела зачињу се често на српским. баловима који се »од других разликују веселошћу изванредном: ту младићи вољи пространо поље покажу; ту ни једна дјева не жали се да је мало играла, играју све скупа и сви...« У новелама, Атанацковић спомиње и претходне дане кад су коло играли »само наши простаци; господа и назови-господа не би се ни за живу главу толико понизили да играју своју народну игру, игру која је јамачно и старија и лепша и благороднија него њиово благородство и господство« (и Радивој Стратимировић је писао »да је наша народна игра доста пути лепша нежели ланс и кадрил«). Атанацковић приказује и прве покушаје млади Срба и да милу своју народну игру коло са вишим упознати круговима, омилити ју сестрама својима, и тако посредствено уздизати народност своју.« Приказује и сукоб двају расположења:

»Коло! Коло!« — повиче сад више гласова.

»Франсе! Франсеј« — повичу други. »Нећемо коло«. — И жубор се роди.

»РМ допс, коло слушкињица моја игра, па и ја коло да играмг М/аз Шг епе Ошттће« — Примети једна господична.

»Гајде засвирају, младићи скоче са лепим Српкињама, којима је и срце српско, ухватише се и поведоше дично коло; играле су лепе дјеве као беле у горици виле, цела сала засину од весеља. Кад се коло заиграло, множина њи оду кући.

Омладина која ће ускоро спроводити реформе на много озбиљнијем пољу народног живота (Милетић, Атанацковић, „Јован Ђорђевић, Јован Живковић, потоњи барон), која ће ускоро заклопити књигу