Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

106

свадив се с црним писменима њеним, јер дошли дани који писат уче челичним пером, мастилом црвеним...

Иста омладина, у години 1841 и 1842 има скромније на– мере: »коло треба да буде где има Србаља, и Србин своју игранку честито само колом започети може...

»Они беху уверени да ће се коло сваком допасти, мада је просто, али баш поред своје простоте пуно је значаја и јуначкога духа, баш као што је и народ који ову игру игра«.

Они су успели. Ускоро, коло је »сватко играо или тапшао у превеликој милини«. У својој новели Убица (Дарак Србкињи, свезчица 1!, стр. 84), Атанацковић објављује успех:

»Радуј се, Србине врли, друкчије је сад! Сад хвала Богу! Србкиње радо се хватају у коло, сад се србски балови с колом отварају, мада има и сад који су противници ове лепе србске народне игре«.

Вредност тог успеха може бити сумњива и врло сумњива, несумњива је добит за наш народни препород у томе што је, оваким писањем Богобоја Атанацковић, и учена Нова Српска Књижевност постајала орган нашег народног живота и полуга за његово кретање напред, за реформисање живота. Узајамност живота и кљижевности показана је овде у једној мање важној области живота. Али је њу лако приказати и на пољу других појава живота, и свугде бисмо Војводинске Србе нашли како напред корачају, уводећи Немањин Народ у Европу, како спремају дарове нововековне европске културе за јуче– рању и прекјучерању рају, браћу своју.