Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

7126

"Савремене државе настоје извесним фискалским и социјалнополитичким мерама да ту разлику у просветном погледу по могућности више или мање уклоне. Та теденција одразује се и у Уставу наше државе.

У нашој држави имамо релативно много високих школа. И не само много него их имамо и превише, кад се узме у „обзир високи проценат аналфабета и сиромаштво наших држављана. Наместо 1—2 за целу државу ми имамо по 5—6 високих школа једнога типа а да за постојање толиког броја нема стварне потребе. Исто тако имамо превише и гимназија. Има гимназија по местима, где нема никаквог резона да постоји гимназија. За једну сиромашну сељачку земљу као што је наша и за 12 милијона становника 173 гимназије крај толиког броја аналфабета и просечно једне основне школе на 3000 становника у Босни, значи да наша просветна политика није пошла путем којим је требала да пође. Истина, финансијским законом за 1927/28. годину, број потпуних гимназија сведено је на 80 док је број непотпуних остао неограничен али Уз услов да свака четвероразредна гимназија мора имати најмање 120 ученика.

Ми смо мишљења, да постојање четвероразредних гимназија нема смисла. Гимназије као просветне институције имају сврху да својим наставним планом пробуде и развију код ученика критичку способност и дага науче да самостално мисли. Наставни план гимназије представља једну целину; стога је неумесно да се подржавају четверо-разредне гимназије. За ученика, који није у могућности да сврши потпуну гимназију много је боље да сврши једну практичну четверо-разредну школу. Стога би требало забацити систем крњавих гимназија па га заменити системом практичних школа пољопривредног, занатског и индустријског смера.

Превелики број гимназија ствара превише интелектуалаца који не могу наћи упослења. А држави свакако није у интересу, да се појављује неупослени интелектуални пролетаријат. Стога је безусловно потребно да се ограничи број гимназија и годишњег броја матураната. То се да постићи директним и инди-– ректним средствима. Директно ограничавањем броја гимназија и разреда а индиректно строгошћу код испитивања и оцењивања ученика. Ту строгост при оцењивању ученика требало би специјално применити у првом и другом разреду гимназија. Кад се један ученик због неуспеха избаци из првог или другог разреда гимназије, ни за ученика ни за његове родитеље неће то представљати толики ударац, као у случају кад ученик пропане у вишим разредима па због тога буде избачен из гимназије.

Али зло од превеликог броја гимназија и не би било толико кад поред државнвх гимназија не би постојале још којекакве »дописне школе« са једином сврхом да појединцима на лак начин прибаве матуралне сведоџбе. Те »дописне школе« постоје и ако