Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

УМЕТНОСТ.

Марко Марковић: Нурија Кравар.

Нуријом га само звали, а то је у нашој касаби значило исто што и кравар. (»Даћу ја тебе да учиш за Нурију« претиле су мајке непослушној деци, исто као што су храбриле ону добру да ће их дати да уче за докторе.) Чувао је туђе краве и имао изглед по коме је тешко било одредити којих је година. За то се и говорило: »Има му сто, као једна!« Нико га и не памти другачег него овако коштуњавог, и високог, а свег плавог да се седина није ни примећивала; одело му, чакшире и копоран, безбојно, само велика кожна торба о левом куку, коју је једини он имао и која је била његово дело, беше црна и пуна. Сва његова имовина била је у торби: и кухиња, и пресвлака, и алат. Из далека се прво помаљала она, па онда Нурија.

Куд год је ходио, ишла је с њим и она његова доброта коју је увек носио у својој благој, малко повијеној појави. Дружио се он с људима слабо и бивао љут кад би се, погрдно и у свађи, називали хајваном.

— Ха'де, таман ти знаш шта је хајван, говорио би прекорно.

Новац није примао ниоткога и за то га сматрали лудим; не свеосве, него да је, онако, мимо свет. Иначе је примао кад му ко покучи хлеба или брашна, масла или зеитина. Понекад се удружи више њих па му купе и неку хаљинку.

Није онда ни чудо што се одавно заборавило на Нуријино златно доба, кад је он у чаршији био један по један; кад је телал викао осам пута, на осам места: на три ћуприје, пред две џамије и на три раскршћа, да Нурибег креће, пре зоре, у петак који први дође, у Стамбол по робу. Читави каравани кириџија кретали су се тада из касабе, а на сат иза њих он, Нурибег, са пратњом и са ћемерима подринских трговаца, примљених у четири ока, да им купи робу и догна у касабу. Читава га касаба испраћавала и она га дочекивала с већим весељем но Осман-пашу.

Тада је он светом усправно ходио, и био насмејан и разговорљив. Исту ову благост реметила је онда нека тврдоћа у