Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

138

изразу његовог лица дугуљастих, крупних костију, малко све– дених очију и; увек стиснутих, танких усница. Како му жена. рано умре, он се више није ни женио. Био је по мало човек на своју руку, »табијасуз«. Знало се: Ако је Нурибегов фес био намакнут на чело, нико му не би ни прилазио; и, обрнуто, ако му је бивао малко затурен, онда га се могло за свашта. замолити.

Наиђе он тако на децу кад се играју ораха: кућа или казана, помеша се с њима и баца им грошеве на јагму па онда. оним најслабијим да по два пута онолико колико су ујагмили они који су били јачи.

Познавао је целу чаршију и знао је колико ко вреди. Било му нарочито драго кад запази неког ваљаног младића кога би требало извести на пут. Сретне он њега тада и зауставља га:

— Машала, младићу, машала! Жив био. А реци ти мени.

Бог ти дао, докле ти мислиш тако да будеш туђи слуга >

= Па, док Бог не да да постанем свој, беже.

— А, ха, тако, тако. А, ко би ли ти умио и шћео да. радиш сам за сер

— Би, вала, беже, и Бог зна.

= Пеки, добро... Него, дођи ти мени сјутра, па носи што ти треба. Само да пазиш на образ, и мој и твој.

И сутрадан је онај, снабдевен са свачим, већ отворио свој дућан па, кад год се спомене Нурибег, а он се диже са седишта.

Мирио је често кад се свет, нарочито због вере, завади да крв хоће да легне; он мири и умири и свађа легне место крви, али он не остане прав ни на једној страни. Кажу му то. Он само одмане руком:

— Ич!

Приговарали му многи да се у свашта меша, али он је знао и да оде газда Благоју у дућан кад је једнога дана пукла брука да му је кћи одбегла за Стојадина, једнога гољу, иако доброг и поштеног момка. Претио Благоје са синовима да ће, где га год сретну, искасапити, а Нурибег позвао Стојадина у свој дућан.

—- Је ли истина што се говори по чаршији

— Јес, беже.

— А волиш ли ти њуг

— Ко себе, беже.

— А она тебе»

=— Па ето, побјегла је, иако је газдинска.

— Хајд са мном, одсекао Нурибег и једва натерао забезекнутог момка да прекорачи праг тастове радње.

Управо они ушли, а цео дућан гракнуо и полетео пут Стојадина. Нурибег се испречио између њих.

— Само преко мене можеш до њега, газда Благоје; ја сам га довео овамо на бесу. Мало се споречкали, а онда почели. преговарати.