Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

199:

— Шта манишеш ти, газда Благоје, овоме момкуг питао Нурија.

== То, што је лопов, разбојник....

— Ама, де чоече, полако; да разговарамо к'о људи. Шта манишеш ти њему, питам ја тебе. Је ли пијаница, јал коцкар,. јал укољица> (Онај само гледа у њега). Да није лијенчина или. тако нешто 2

= То није, ама јес....

— Гољо, хоћеш да кажеш, знам ја. Не подноси ми вјера да га назовем сином, али, ево, ја ћу овом Стојадину дати колико: му год треба па нека врати кад могне и ако могне.... И тако се све свршило место са разбијеним главама — са венчањем.

И никад нико не заплака на њега. О Курбану је клао по: сто овнова; три је џамије издржавао и потајно једну цркву помагао; по педесет је кућа његових помоћника, слуга и измећара, о празницима дизало прву чашу у његово здравље. Тефтер је његов чувен био. Чудеса би створио Нурибег, и свет би остао без Нурије да се не зби она покора што се сручи исте године и исте јесени на нашу касабу. Тада Дрина, жута. и страховита као божје давање, прште из корита и понесе: све што дохвати. Прича се и сад како је једнога поднева пронела читаву брвнару, из темеља и на њој човека који је, оправљајући кров, понесен и витлан матицом оног воденог чудовишта, запомагао с крова, а чаршинлије га посматрале и само се ибретиле и крстиле од чуда. То толико се запамтилои предало у причи. И, управо кад се Дрина смири, стиже и Нурибег с робом. Забрекнуше те вечери магазе, а људи се скупише да прославе умирење Дрине и повратак Нурибегов. У неке, и кад се најмање надало, проломише звона глуво доба ноћи и сипљиво прасну прангија.

— Јангија! У помоћ! Ватра! завриштали кроз ноћ гласови. Нурибег последњи стигао и кад је место дућана сагледао пламен,. он се само заклатио. ;

— Знао сам! — само што је рекао и сложио се као: посечен.

Кроз кров и тешке демире сукљао је густ и сив дим и, као да прети или као да се руга, плазио према небу оштреи дугачке језике са врховима пламеним и руменим. Дрво је праштало и одвајало се с ломљавом од усијана жељеза. Небо се било заруменило и засјактало као лице у страсном грчу, док су варнице прскале и поносно кружиле, обележавајући чаршију наше касабе у пламену. Све што је могло, вукло је воду; летели су ђугуми и фучије, а пламен све бешње лизао, као да се прелевао уљем. Као избезумљени, људи су викали, грдили, спотицали се и падали, само је Нурибег непомично седео на једном камену и зурио у пламен. Кад спази неку крупну варницу, он је прати докле кружи или док не утрне; онда дуго тако остане с главом уздигнутом према небу као да куне, па. се онда опет прене, сусрете се с неком новом варницом и опет путује с њом по небу. Сутрадан га нашли на истом месту а.