Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

140

прекосутра он леже пун неке ватруштине, горећи вас као и његова магаза. Прележа два месеца у бунилу и тек кад се диже, сазнаде да му је јединац био болестан, да се намучио препуштен сам себи и да је, најзад, умро. Он само још јаче стеже уснице и не прозбори ни речи. Не прокле ни послугу што га за време болести напусти, поневши све што се могло понети.

»Не до Бог што чотек може поднијети« —- мислио је Нурибег и спремао се да прода део свога имања па да уз припомоћ пријатеља поново отпочне посао, и опет постане оно што је био.

Дигне се, за то, први пут у чаршију, радостан што ће се опет, после толико времена да састане с људима. Први кога је спазио, био је први комшија. Нурибег хтеде да га викне, кад спази да га неста као да је у земљу пропао. Кад ни другога не нађе, паде му некако тешко и чудно. Трећега нађе, али се овај био за послом толико задао да га није ни примећивао.

Нурибег осети како га нешто хладно стеже у срцу и учини му се као да вас цепти од зиме. »Да ја ово нисам још болестан« — помисли, али кад сврну у Мехину кавану и кад сав свет као заливен ућута и поче разроко да се гледа кад се он појави, а један по један поче да се извлачи из каване, њега пресече.

Тада и сазнаде да се удружило неколико трговаца, од оних који су му дали паре и чија је роба такође изгорела са његовом робом и магазама, и преко суда тражили да им се из његовог имања врати новац који су му на поласку дали, он само мукло крикну:

— Хха! — и занеме.

После се мало прибрао и обишао неколико пријатеља. И, чим би се појавио, дочекивали би га, истина, са узвицима, али се одмах почињали и вајкати:

— Дошла зла времена, беже. Нема ни пазара ни посла. Све се окренуло наопачке. Свак само што иште, а нико не враћа, нико дугове не плаћа.

— Не бој се, нисам дошао да ти иштем, одговарао би он презриво, и одлазио без речи.

После се пресели у хан да не гледа како му телал извикује куће и имање. А кад све би готово и он оста го као прст, па још кад они исти људи, који га за време његове 6олести тужише и сад се наплатише, дођоше у хан и почеше га нудити пићем и дуваном, извињавајући се да га они нису хтели упропастити и да су му они стари пријатељи на које он увек може рачунати, у њему се преломи и он пљуну првог који му је био најближи. Оно нешто чудно и збркано, што се у те дане слегло у њега па се ускомешало и испреплетало, као да је пукло па сада у њему зврји као у разјапљеном и напуштеном хану. Он је видео само лаж и претворство у насмејаним лицима другова и пријатеља. Час га то заболи да му сузе нагна на очи, час му свеједно као да се ништа није ни дого-