Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

141

дило. Мислио је, кад му наиђе светао час, али је био начисто да је с нечим свршено; да се то нешто никада више неће вратити, и увек се обазирао као да се боји да се не дотакне нечега гадног, поганог. По вас дан седи сам и кад му устреба са светом се споразумева знацима. Занемари се посве и поче нагло да се мења. Заборави и да се смеје, а био је у стању да сатима гледа у једно место као у нерешиву загонетку. Људи га посве напустише, а он се одаде пићу пг, и кад неко покуша да му се приближи, он га само гледа постранце, и нетремице,. и не одговара на питања. После поче да скупља око себе псе и мачке, па их храни и увек им нешто мрмља. Животиње се толико свикнуше на њега да би га пратиле и кад би некуда пошао. Тако, кад наиђе кроз варош, за њим и око њега облећу читави чопори, највише паса, па свет поче да бежи испред. њега а деца да се бацају камењем и да се деру:

— У — аа!... Ето лудог Нурије!..

Тако је време газило, и тако је Нурибег све више отпа– дао од људи док није постао само Нурија, и док није почео да чува чаршинлиске краве. У својој љубави према животињама Нурија је нашао највеће измирење. О другом чему, па ни о времену, није водио никаквог рачуна. Дане је памтио само оне у које су се краве поболе; дуже време, године, памтио је по томе ако је коју краву ујела отровница, ако се нека скотрљала с насипа у Дрину, или ако су се између се поболе,. па нека остала просутих црева. Остали дани и године нису постојале за Нурију. Нађе се људи који би проговорили с њим коју. Зауставе га тада.

— Како си, Нурија, — питали би га да би заметнули разговор.

— Шућур, одговарао би он тихо, муклим и ненавиклим гласом. И не погледа никад човеку у очи, а већ се почне осврћати као да нешто тражи, па онда одмане руком тако, да се није знало да ли у поздрав или што не жели да разговара.

Заокупе га често залудни људи да се мало позабаве на његов рачун, па и деца виде од њих. Нуде му цигаре у које помешају и барута са дуваном. Једном он запалио такву цигару па умало што није остао слеп. Без бркова је био дуго. Слегне само раменима и још више гледа у земљу кад је међу људима; у небо кад је крај крава.

Нађоше, тако једном, деца некакав говеђи реп и окачише га Нурији одостраг. Он се у тај час окрену и у рукама му се нађе дете, оно што је окачило, са очицама пуним страве. Нурија га само помилова и пусти. Не рече ни речи.

Дани су Нуријини били сви једнаки, као и он што је у све дане био исти. Диже се пре петлова и умива из обичаја. Никад не пропусти да клања. А онда се полако спушта у касабу, праћен свежином јутра и модрином расвањивања што плави однекле преко Влашких њива. Напорно се рађа јутро и мирише на сунце и на леп дан. Мирно је и свечано тада, у зору, кад се најслађе спава и кад дотрајавају неверни сни које светлост