Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

142

не позна. Тек залупну негде врата или зашкрипе вратнице и понеки глас пролети кроз јутарњу ведрину. Бледи полако ноћ и касаба израња из сна. И, док истиха трне светлуцање јутарње росе а наједрале капљице почињу да копне, Нурија стаје на раскршће и жмурећи напорно дува у воловски рог, 'открњен мало с оштре стране.

—— | ПУАИКЈ У == ју —= У ДИе

Одзвања звук и враћа се однекле иза Вратоломца, мукло и страшиво. Нурија се, из навике, стресе и дуне опет, док се вратнице не почну брже да творизају. Тада живот почиње да бруји, нануле да клепћу о калдрму и о босе ноге, и да се помаљају чупаве главе неумивена женскиња. Олакшане после мужења, мучу краве теглећи вратове према своме Пурији, а он их прима и милује, и не слушајући увек исте молбе и савете:

=— Припази ми, Бога ти, Нурија, на моју Мркуљу. Јучер ми је дошла, небуди. ти потужено, нешто слаба.

Тада проговара и Нурија и све више како која крава пристиже. За сваку он има по неку лепу реч, сваку он помилује док се оне чешу о њега и умиљавају као да му тепање разумеју. Па онда подигне у вис шипчицу, ни миша њоме убити не би могао, као знак за полазак и почиње, понављајући све гласније:

= Оис — ха, ха, ха! Хајде, Белка. Оис— ха! Еј, ти Мркуља, џенабете један, куд си закрмила ко п'јан кроз плот! Оис — ха!

И краве почињу да се крећу, полако и тромо. Придолазе све нове и образује се крдо при крају касабе. Нурија се помешао с њима и стално им нешто прича. Кажњава их шипчицом, опомиње, и моли. А крдо се гега, јогуни и муче, дижући прашину коју носи увек са собом. И, док се сунце однекле рађа а свет се још протеже у топлим постељама, крдо одмиче из касабе. И Нурија с њим.

На пропланку Вратоломца где са крдом проводи дане, он је код куће. Тамо затиче угарке јучерашње ватре и свој изгњечени лежај. Док се краве, широко машући реповима, разилазе за травом, он кува јутарњу кафу и намешта крпу што му замењује шатор, према сунцу кога је пуно подринско присоје. Његово место је мала узвишица, као неко престоље, окле он све види и диригује крдом. Под њим је Дрина, увек модра и жустра као зоља; повише њега Вратоломац, а тамо даље назире се врх Гучева, као челенка подринских гора. Ту мир ремети хук Дрине, једнолик и чврст. Полегне некад ветар по дрвљу па лишће подрхтава и шушти, а негде близу меље дринка и њен гломазни точак врти се и хучи. Нурија се опружи налећке и гледа у небо које као да вечно плови незнано куд а с њим скупа и Дрина, и дринке, па на крају почне да плови и он са својим стадом. Плови он тако сатима некуд и чује како дубина Дрине језиво хучи и прича нешто па му се чини да је и он већ свештио тај немушти језик, и онда дуго разговара. Ко би му пришао ближе, видео би га само како миче