Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

143

уснама и разговара сам са собом. Понекад га прене мучање и он се онда диже. 5

— Оис — ха, Мркуља. Паси ти, роде, паси, ништа није било. И крава послушно одлази, опуштајући главу као да је разумела.

Онда их обилази и опет им говори. Стане на средину па му само глава стрши поврх кошчатих и повијених говеђих хрптењача, и грди ако је љут, тепа ако је расположен. Понекад и загрли по коју, и тада им загледа у крупне и добре очи, док га живинче не почне да облизује својим рапавим језиком. |

И потрчи кад затреба. Враћа, ако је која скренула у з2абран, или се дочепала обале, и онда саветује.

— Куд си забраздила, де; ко да незнаш шта би ономад са Мацуљом мајстор-Симином. Још ја њој лијепо говорим: »Оис—ха, Мацуља, немој на насип! А — ја, неће оно ни да чује. Видим ја биће белаја, те потрчи, потрчи..., Још ја ни на по пута, а она се докопа насипа и, док длан о длан, она се, ев' вако (и Нурија, сам у крду крава, што напаса поред Дрине, показује како је Мацуља пала) скотрља...' Ман!

Кад сунце зађе, он полази полако кући с крдом. Опет се дигне прашина и крдо се гега тромо и са вименима тешким од млека. Застају кола, склања се све живо у страну док Нурија не прође. Улазак у град најављује он чим прође малту:

ЕРУ БУДУ +

Излазе опет жене и прихватају своје краве тепајући им. Смањује се полако крдо док Нурија опет не остане сам, вас бео од прашине, са својом торбом и рогом, и оном добротом у "високој, повијеној појави.

И док свет дочекује вече као празник и седа да се одмори од дневног рада, а девојке се скупљају по ћошковима да гледају момке кад се враћају с посла, Нурије нестаје из касабе. И нико не зна, а и не истражује, куда он, и како он иде.

Тек код куће он слободније гледа. Затвори сва врата и спусти капке па онда живне. Наложи ватру и сатима гледа у усијане главње како прскају и како се брзо рађају варнице, поносно пуцкетају да одмах умру. Понека се узјогуни и њише се по страћари док не западне негде. Нурија тад зури у то место и стално нешто ишчекује, па се чуди што већ не избија густ и сив дим што и небу плази оштре и дугачке језике.

Пробуди се згрчен крај огњишта и одмах устаје, спреми се и полази, а рог држи спремљен само да затруби:

ЕПУ аи РУМА БУШ з

Тако Нурија са својих »сто година«, са плаветнилом које брани седину, и са неком добротом која увек греди с њим, воли своје крдо, живи од њега и за њега и кад је с људима он гледа доле, у земљу, а сам кад је или са крдом, онда увек у небо, увек навише. Таквог би га знала и ова деца што сада прирастају да он оста кравар, Нурија кравар, и да поново не наиђе покора и то онда када је био дужан још само Богу душу.