Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

144

Враћао се он кући, као и сваки дан, некако с јесени. Јогуни се опет крдо и гега, носећи над собом облак прашине, као заставу, а он позади њега, са шипчицом и у разговору са самим собом. Наједном стадоше они средњи, па они позади њих, док се цело крдо не испрепреча и не сјати ту, на сред царског друма, и заста.

= Оис — ха! викну Нурија, али се крдо не маче. Он га облећи и проби се у средину па спази ону исту Мркуљу, коју је највише грдио, где је зубима прихватила нешто црно и мучи се да се пробије на чистину. Нурија викну на Мркуљу и, кад она не хте да успусти оно из зуба, силом јој ишчупа И погледа, па оста запањен.

Било је то нешто налик на новчаник. Он га отвори и спази унутра неке плаве, и жуте, и свакакве шарене папире. »Паре, и то читава гомила«, прошапута, па се згади и хтеде да одбаци новчаник као да се рукама дотакао нечега поганог. А онда му у часу искрсну мисао и озари га као да је решио најзамршеније питање, мисао која се целог његовог живота скривала негде у њему: Освета. Зашто да нер Зар он нема право да се свети, да се пакосно наругарг Он одгурну Мркуљу и стрпа новчаник у недра. Ненавикла на тучу, крава мукну, а он је још јаче гурну, па је и удари. Удари, затим, још једну, па другу, док све, као у знак бунта, не мукнуше, па онда кренуше.

Нурија, мимо све дане, пред њима. И љути се кад заостају. Касаба као да му се измиче и бива све даља. Проклети пут! Целога века прелази он тај пут, и никад не примети да је тако дугачак, и ружан некако. Једва, и у неке, помоли се малта, па за њом касаба, и Нурија, по први пут у животу, не најави свој долазак и, по први пут, не сачека док се све краве разиђу, него још из средине ухвати пречац и неста из касабе.

Чудио се свет шта би од човека, док је Нурија грабио, носећи у очима неки нови, и чудан сјај. Дрхтао је од узбуђења и једва је чекао да се дограби куће. Кад стиже, закључа се и зачепи сваку рупу да когод не би провиривао. Заборави и ватру да наложи.

И измени се човек у час. Као да није Нурија, и као да и није никад био Нурија. »Освета!« шаптао јеу себи и трзао се при тој помисли, али се одмах враћао на њу. Освета, па шта, тешио је он себе. Немам право на срећу, на љубав, на пријатељство, онда имам право да мрзим и да се светим. Зар то није, на крају све исто, и зар сви људи нису једнаки>

А мисао се разиграла па лети. Мисли Нурија и наслађује се како ће са мрским парама, које тај свет толико воли, куповати његову љубав, златом плаћати његово пријатељство, куповати душе, савести. Завладаће он опет срцима тих људи. И кад их све купи, кад загосподари свим и свачим, као некад, онда ће их он све да скупи и по први пут да грохотом прсне у смех, да му се наруга, да га попљује. Рећи ће им тада истину у очи, понизиће их као скотове, презреће их и посути их на–