Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

146

— Па нисам ја, нено, отео ничије, ја сам нашао; нашла је моја Мркуља, а то није отето, застења Нурија и сети се да на то није ни помишљао.

— Свегно, Нурија, туђе, је и није твоје. Није твоја нафака.

= Па... па... шта ћу ја сада, нено, стрепи она напреже очи да се увери да ли је то све истина или он само сања.

— Врати ономе чије је. Врати, баци, само нек није код тебе, — бива онај глас слабији. Врати, баци, јер ни ја у мезару нећу имати мира.

У то се Нурија трже и виде себе у ћошку свег у грозници и згрченог. Дрхтао је као јасиков лист и очекивао кад ћега кап ударити. Текле су дуге минуте и ништа се није догодило, само се мир сладак и лак почео спуштати на Нурију, као пред неку велику одлуку. Прошао га онај страх и само тупо нешто остало у њему, тупо и нејасно као да он уопште није Нурија, него тако нешто дрвено, камено, како ли. Па се све измешало, и кровињара се претворила у неке углове, оштре толико да боду; и њише се негде у празном где нема ни неба ни земље.

У зору прохуја Нурија као ветар кроз касабу. Једва дочека кадију и улеће одмах за њим у одају.

— Машала, виђи Нурије, виђи Нурије! — узвикну кадија изненађено. Жив ли си, инсану > А, а, виђи, виђи, а овамо причају... и кадија заста кад му загледа у очи.

Журно, и као бојећи се да га ко не спречи, Нурија истрже оно из њедара и тресну пред кадију.

— На! — зајеча измучен. Нећу ја ничије нафаке. Нурија је био и остаће Нурија. — Шта је ово — зачуди се кадија и подиже новчаник,

па га раствори.

— Ето, па гледај. Нашо сам грдне паре. Швапске ли су, влашке ли су, не знам, али ето ти их па ради ти с њима шта знаш.

Кадија погледау новчаник, па у њега, па опет у новчаник, па се преста смејати и измаче се од Нурије.

== Ама, добар си чоече, нису ово паре; ово су нака шарена ћагета за јетиме, за дјецу, да се играју слика. Ко те то слага да од Бога нађе.

Нурија зинуо и не трепће; погледа само у кадијин подбрадак а слине му се цеде из углова уста низ обраду.

— Т-пу, кадија па лаже као и сви, застења он. Ама, свено, кадија си па можеш како хоћеш, а ја ти велим да је грехота, грехота. И ја сам инсан ко и остали што су, — и он истрча на улицу.

На улици, Нурија се осети као олакшан. Све је било па прошло. Као сан, може бити, или као нека шала. Како је лепо, помисли, и дође му па потрчи и да запева. Па како никад није певао, он диже очи према сунцу и јурну кроз касабу, сав светао и подмлађен.

— Оис — ха — ха — ха! — Мркуља, понављао је гласом као да пева.