Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

148

Јакша Кушан: Туга.

Беле магле пале, уморно се вуку,

И светиљке вену ко јесење руже.

И док мукло сати позно време туку Окићени ињем, јабланови туже.

Немир снова плану. Руке пуне страсти,

Сплеле се ко змије, понор бола слуте: У љубавном грчу с вечношћу ће срасти..

У свемир се круне побожне минуте...

У очима товојим дах побожна жара, Притајен, пун језе за сутрашњу јаву По суморној души страсне наде шара.

Мир по нама пао. Све замрло ћути. Знам, остаће сутра на моме рукаву Један призвук туге — меки мирис пути.

Мих. Делибашић: Под хумком.

Закопаћу песме своје,

јер Бог зна шта ће бити с' њима

и рећи ћу тада свим добрим друзима нек и мене тамо закопају с њима.

И тамо где хумку подигну нам свежу, жалосна ће врба, место крста, нићи; а у зору, кад се за гроб дуси вежу на велу зорњаче мати ће ми прићи.

Па ће добра мати гране крилом таћи, да одагна с врбе гавран птицу ружну; место крста врбу залеваће тужну, неће ли јој дете под њом мира наћи.