Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

149 Хамза Хумо:

Исто је и на другим звездама.

Како је све што је прошло ситно и у недоглед. Све смо бацили у амбис заборава, опијени победом напора човека. Па опет смо нечији робови и не знамо ко су ти што им служимо ми многи. Нешто је светло остало далеко у времену иза нас што је засенио практични ум. Ко то светло дигне у висине данашњице, донеће свима срећу. Али ко о том још мисли у дане триумфа!

Ми младићи, сочни и занешени даљинама светова, јурили смо, ми сами не знајући куда нас воде. Завапили би за нашим младим животима и тргли би се са гневом и јауком да нам ко предсказа крај нашег пута. Али боље што га и не знадо«смо, јер и тако бесмо немоћни. Најпре, тамо у крајевима где нас мајке изродише, препадоше нас, сипајући на нас ужасе по крајини, ужасе убојите, језиве и ватрене. Ми бесмо као мрави на земљи. Тад дигоше страх ког назваше шалом, јер изгибоше многи. Ми до тад не видесмо лица оних, што то заповедише, а то беху они што подјармише природне силе у сплетке своје моћи и који управљаху нашом земљом и другим световима. И не приметисмо да ли мајке плакаху за нама, јер чак и оне беху на путу да изгубе срца, кад нас дигоше авионима брзине погледа. Дигоше нас и ми и не помишљасмо на опраштања, јер човек беше свуда, скоро у исто доба, претворен у жртву и рад.

Ненадано: застадосмо пред палатом белом и непрегледном, чију грађу нити могосмо да сагледамо, нити да јој род одредимо. Из ње избијаху и сунце и облаци, и чињаше се да трепери попут звезде у непрегледном плаветнилу. Нико од нас не знадијаше за реч рај, да је њом назовемо, па запитасмо, какво је ово велебно здање, а један човек стаде пред нас и рече: »Свет најмоћнијих«. Ми не размислисмо о његовим речима, јер размишљање не беше одлика овог доба, и уђосмо у врата, каква до тад немогосмо ни да замислимо. Иако више за наша поколења не постојаху чуда, ово беше заиста чудо међу световима и ми бесмо запањени његовим лепотама.

— Ово могу да виде само најмоћнији и они, који дају животе за њих — рече нам онај човек што нас уведе Оци Уније Свих Светова, тако се називају они, вечито живе, Јер се хране животним снагама других, а ваше су судбине одређене и ускоро ћете доћи до сазнања о тајни и опет нећете

видети оне, за које ћете сада дати ваше животе, — заврши онај човек. — Млади смо — рекосмо — па и на нашој земљи био

нам је живот леп.

— Тако хоће очеви Уније Свих Светова, а њихова жеља управља свемиром, јер му је открила тајну.

Премало знадосмо иако живесмо у великом добу.