Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

150

— У пословно оделење! — заповеди однекуд глас невидљивог, и ми се у трен ока створисмо у силној сали под светлом куполом као белим небом.И уђосмо један за другим и обеле– жише нас. И ставише нас у круг. И угледасмо под нама куглу светлу и млечну. И невидљивим справама отпочеше да нам узимају делове тела, а она кугла постајаше све бељом и млечнијом. Заболеше нас душе за нашим телима и проплакасмо од жалости. Многима беху већ и главе одрубљене, а мом другу нестаде очињег вида. -

= Ево једног човека са земље! — рекох му.

— Жао ми је што немам вида, да га презриво погледам — рече ми он.

Иако смо били жртве, личили смо на младе јунаке.

Овај мој сан урезао сам у једну стену у високим планинама. Може бити да ће га неко некад и да прочита.

Милутин Јовановић:

(Са песмом у смрт. Из кола: »Незнани и заборављени«.

Шест дана је како се бијемо и одступамо. Гладни, прозебли и боси. У нашем пуку има много војника, регрута, још не навиклих на дуге маршеве и гладовање, и они падају украј друма, жутих и испијених лица. Лежећи наузнако, раширених руку, они дишу кратко, јече као одојчад, оним чудним, језивим и тихим завијањем, а оћи им неприродно раширене, упрте у небо. Падају као муве, сваког часа, а ни од куда кола ни аутомобила, да би их повезли собом. Покушавали смо да их заплашимо бугарским комитама и зверствима, која они врше над заосталим и рањеним нашим људима. Ни то не помаже. Несрећни дечаци су немоћни за сваки покрет, а живци им утрнули за ма какак осећај.

— Нека буде Божја воља али не могу, — био је само, једва чујни одговор.

И тако су остајали крај велешкога друма, бледи, исцеђени и отупели за све, што се око њих догађа.

Зауставили смо се на Мукошу, где смо мислили да дамо последњи, очајнички отпор: још једна од безбројних, мучних и страшних ноћи из октобра, кобне петнаесте године...

У велико се била спустила ноћ, кад смо се испели на сам гребен голе, мрке и ћутљиве планине. Сипала је ледена. јесенска киша, која је пробијала до костију. Од силне воде одело нам отежало као олово, а ми смо се једва вукли уз стрме и клизаве литице. Свакоме се од нас чинило да, ако се овде не зауставимо, не ћемо моћи ни корака даље.